Драгутин Величковић
Драгутин П. Величковић (Александровац, 22. април 1934 — Београд, 7. јул 2015) био је српски биохемичар и ензимолог, ректор Београдског универзитета у периоду 1993 — 1997. године. БиографијаУ Александровцу Жупском је завршио основну, а у Неготину средњу школу. Дипломирао је на Природно-математичком факултету 1960, а на Пољопривредном факултету у Београду 1961, када је изабран за асистента у Институту за примену нуклеарне енергије. За асистента на предмету Биохемија на истом факултету изабран је 1963. Магистрирао је на Природно-математичком факултету 1965. године. Докторирао је на Пољопривредном факултету 1971. и изабран је за доцента. Специјализацију у области биљне биохемије, завршио је 1976. на Универзитет у Гетингену (Немачка). За ванредног професора за предмет Биохемија на Пољопривредном факултету изабран је 1978, а за редовног професора 1984. На студијском боравку у САД у Пиорији (Илиноис) боравио је 1988. године. Наставу из предмета Биохемија на Природно-математичком факултету Универзитета у Крагујевцу изводио је школске 1989/90. и 1990/91. На последипломским студијама изводио је наставу из предмета Инструменталне методе анализа, Биохемија и Ензимологија. Био је шеф Катедре за биохемију, продекан од 1979. до 1981, а потом декан Пољопривредног факултета (пет мандата). Пензионисан је 2000. године. Био је директор Института за прехрамбену технологију и биохемију као и члан Просветног савета СРС и РС у два мандата, председник Одбора за природне и техничко-технолошке науке Југословенске комисије за Унеско и члан више стручних и научних организација као што су: Југословенско друштво за биохемију, Српско хемијско друштво и др. Објавио је преко осамдесет научних радова из области биохемије. Био је уредник југословенског часописа Архив за пољопривредне науке и часописа Review of Research Work at the Faculty of Agriculture Belgrade, а сарађивао је у иностраним научним и стручним монографијама, зборницима и часописима. Студентски протест 1996—1997Драгутин Величковић дошао је на место ректора Београдског Универзитета након смене Рајка Врачара, који је смењен након што је подржао протесте 1991. и студентске протесте 1992. године.[1] Четвртог дана студентског протеста 25. новембра 1996. саопштени су захтеви да се Величковић, у том тренутку ректор Београдског Универзитета, и Наставно-научно веће Универзитета одреде према протесту, као и тадашњи председник Републике Србије Слободан Милошевић у обраћању нацији. 28. новембра Величковић изјављује да студентски протест представља еклатантан пример увођења дневне политике на Универзитет и даје коментар "Нажалост, један мањи број студената подлегао је овим провокацијама, изманипулисан је и изведен на улице". Следећег дана, студенти излазе са захтевом за смену ректора, као и студента-проректора Војина Ђурђевића.[2] На првом гласању о смени ректора 15. јануара 1997. у оквиру јавног гласања је Величковићу изгласано неповерење, а затим је на тајном гласању изгласано да остаје ректор Београдског Универзитета. Ово је изазвало велико незадовољство учесника протеста.[3] Драгутин Величковић дао је оставку 7. марта 1997. на 106. дан протеста. За вршиоца дужности именовао је Томислава Драговића, такође блиског властима.[4] Убрзо је на то место дошао Будислав Татић, а 19. марта су потврђене оставке Величковића и студента-проректора Ђурђевића на састанку Савета Београдског Универзитета. Студенти су прославили 119. дан протеста и победнички прошетали центром Београда.[5] На место в.д. ректора дошао је Драган Кубуровић, који је затим у октобру изабран на место ректора као компромисни кандидат с обзиром на то да је противкандидат Марија Богдановић активније подржавала протесте претходне године.[1] Дела
Референце
Спољашње везе
|
||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
