Епископ горњокарловачки Лукијан (Мушицки)
Лукијан Мушицки (Темерин, 27. јануар 1777 — Карловац, 15. март 1837) био је српски владика и песник. БиографијаРођен је као Лука Мушицки 27. јануара 1777. године у српском Темерину,[1] у Бачкој жупанији, од оца Георгија и мајке Анастазије.[2] Потиче од српске породице која се доселила у Бачку из села Мушића у ваљевском крају. И данас постоје Доњи и Горњи Мушићи, по којима је породица добила име Мушићани. Највероватније је неки аустријски чиновник Словак, преиначио на верзију Мушицки.[1] На пустари код Суботице су се настанили и иста је названа по њима. После се породица сели у Темерин. Основну школу је учио у Темерину, код учитеља Павла Миленовића, чувеног "краснописца". Српску школу је још једну годину похађао у Тителу, код тече, учитеља Стевана Поповића. Затим је у том месту још две године ишао у немачку граничарску школу.[3] Гимназију је учио у Новом Саду и Сегедину (три разреда), а права и филозофију у Пешти. По завршеним студијама постаје администратор митрополијске канцеларије у Карловцима, наставник богословије и, пошто се закалуђерио новембра 1802.[4], архимандрит манастира Шишатовца. Монашко име је добио од митрополита Стратимировића, по грчком филозофу Лукијану.[5] Управљао је манастиром Шишатовац као архимандрит од 1812 - 1824. Ту је две године трпио неправду, док је био под управом простог и суровог калуђера, тако да је био без кошуље и обуће. Као веома даровитог, мрзели су га на митрополитском двору у Карловцима и хтели осрамотити, да је манастир упропастио.[6] Примио се 1823. године администрације Горњо-карловачке епархије и предузео интензиван просветни рад, на унапређењу образовања свог народа. Од 1828. године па до смрти, био је владика Горњо-карловачки са седиштем прво у Плашком, а од 1829. године у Горњем Карловцу.[7] У Војној крајини су постојале школе на немачком, а он је отворио прве школе на српском језику у Плашком (Главну, 1824-1827), Шкарама, Зрмањи и Мутилићу. Као архимандрит основао је Богословску школу у Плашком 1824. године, у којој је и сам предавао науку. Пренео је исту као епископ Горњо-карловачки 1829. године у Карловац, а у Плашком на место ње 1831. године покренуо Припремну богословску школу. Мушицки "изведе из ње и посла у народ младе свештенике, утврђене у православљу и свесне Србе". Уредио је и да српска деца у граничарским немачким школама добију православни катихизис.[8] Основао је при српској Препарандији у Карловцу фондацију са капиталом од 7.000 ф. Из које су годишње по две учитељске приправнице примале по 120 ф.[9]  Од његове личне библиотеке кренула је 1837. године да се ствара Народна библиотека Србије.[3] Умро је као владика горњо-карловачки у свом дому,[2] где и почива на српском гробљу у Карловцу, 18. марта 1837.[10] ДелатностМушицки је био један од најобразованијих писаца свога времена. Поред грчког и латинског, он зна неколико европских језика и познаје скоро све веће песнике античког и новог доба. Његови омиљени песници су: Фридрих Готлиб Клопшток, чувени немачки песник, писац „Месијаде“, Давид „псалмопјевац“ и нарочито Хорације, чију је поетику (Ars poetica) знао наизуст. Он од Хорација узима метричке облике, хвалбену и свечану речитост и први међу Србима почиње да ствара уметничку поезију у духу и руху псеудокласичне поезије европске. Он сам каже да подражава „Флаку“ и сматра као велики успех што може на српском језику певати по латинским метричким обрасцима. Врло учен и образован књижевник, Мушицки покушава да архаични старословенски језик, који није имао књижевне традиције, прилагоди псеудокласичној дисциплини форме, у време када је та дисциплина преживела као и сам језик. Он је покушао да независно од народне песме створи нове ритмичке облике и дао је неколико виртуозних образаца, али је његов покушај пропао због одсуства талента и због архаичног језика. Живећи у доба Вукове реформе језика и правописа, Мушицки се бавио и питањем језика. Он је за слово ј и уноси у српску азбуку слово ђ, изјашњава се за народни језик, али као црквени човек он је и за рускословенски:
Он налази да рускословенски језик треба да остане језик цркве и науке, а народни за народ и популарну књижевност. Скупљао је сам етнолошку грађу и први подстакао Вука Караџића да је и овај скупља и објављује. Иако је волео и поштовао Вука, 1819. године га је јавно осуђивао зато што је у свој „Рјечник” унео више појмова из народног (по њему "свињарског") сексуалног живота. Критика је ишла на душу и царског цензора Копитара, који је то дозволио.[11] Лазар Томановић је у књизи Г. Руварац и Монтенегрина записао да је Мушицки 1821. године штампао оду Петру Првом у којој поред осталога пише: Идјеже јест независтност остала древнаја сербска царства... Черногорских Сербов... То је писано након што је митрополит Петар својом војском ослободио Боку и у Савини благословио савезничко оружје руско-црногорско, против Наполеона.[12] Кнез српских песника  Он је написао четири књиге лирских песама родољубивог, моралног и дидактичког садржаја. Исте је објавио његов синовац Ђорђе Мушицки под насловом „Стихотворенија Лукијана Мушицког”. То је стихотвореније врло ученог и добронамерног родољуба и црквеног човека, али стихотворство лишено правог песничког заноса и лепоте. Он пева о карактеру, народољубљу, благонаравију и добродјетељи и даје моралне поуке младом нараштају. Његове програмске песме „Глас народољупца“ и „Глас харфе шишатовачке“ биле су чувене у своје доба и школска омладина их је знала наизуст. Та је његова поезија цењена у своје време због снажног и искреног родољубља и представља занимљив покушај уметничке версификације по угледу на латинске метричке облике и уједно као карактеристичан образац хладне и укочене „објективне лирике“. Дописивао се са многим ученим људима свог времена, попут Копитара, Шафарика, Тургењева, Трлајића, Соларића, Стојковића, Магарашевића, Караџића и других. Одржавао је пријатељску везу са Михаилом Витковићем, српским песником из Пеште коме је Мушицки посветио и оду. Референце
Литература
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
