Бежећи од рата, део ратних година провела је у Вучју, у кругу породице свог тече Лазе М. Теокаревића, сина Димитрија Мите Теокаревића. Светлана Велмар Јанковић је, описујући догађаје из свог живота, описивала и људе који су били нераздвојни део њеног одрастања и сазревања и оставили трага на њу и њено дело. Један од њих је и њен пријатељ и лекар, пореклом из Лесковца, Жак Конфино. Као породични пријатељ Жак Конфино је доста времена проводио у кругу породице Велмар Јанковић. Зато се у њој и родила жеља да када порасте буде, као и чика Жак, дечји лекар и писац.[6]
После рата похађала је Четврту женску гимназију. Француску књижевност студирала је код др Миодрага Ибровца и др Николе Банашевића, a латински језик је изучавала под надзором др Мише Ђурића. Прво је радила као новинар у „Дечјој штампи“ па после као секретар и уредник часописа „Књижевност“. Затим је уређивала библиотеке за прозу и есеје домаћих писаца у издавачком предузећу „Просвета“.[7]
Њена дела превођена су на енглески, немачки, француски, шпански, италијански, грчки, бугарски и мађарски језик.[12] Париски часопис Lire поставио је 1997. године роман Лагум (који је париски издавач Phébus издао под насловом Dans le noir, у преводу Алена Капона) на десето место међу 20 најбољих књига домаћих и страних писаца објављених у тој години у Француској. Роман је био у најужој конкуренцији за награду „Фемина“ и проглашен је „малим ремек-делом“.
