Запорошки козаци

Запорошка војска; Гетьманщина
	Застава Грб
	; Козачки хетманат око 1654.
Географија
Континент	Европа
Регија	источна Европа
Земља	Украјина
Престоница	Чехрин (1648–1676); Батурин (1663–1708); Глухов (1708–1764)
Друштво
Службени језик	Украјински, Пољски, Латински
Религија	Православље
Политика
Облик државе	Република
— Хетман Запорошке војске	први: Богдан Хмељницки (1649-1657)
	последњи: Кирил Разумовски (1750-1764)
Законодавна власт	Козачка Рада
Историја
Историјско доба	нови век
— Оснивање	1649. Споразум у Збориву
— Укидање	1764. положај хетмана укинут у Руском царству
— Статус	Вазал Османског царства (1655–1657); (1669–1685) Протекторат Руског царства и Руске Империје (од 1654); део Кијевске Губерније (1708–1764)
Догађаји
— Примирје у Белој Цркви	1651.
— Уговор у Перејаславу	1654.
— Примирје у Андрусову	1667.
— Звање Хетмана укинуто у Пољској	1686.
Географске и друге карактеристике
Валута	талир
Земље претходнице и наследнице;
Претходнице:	Наследнице:

Запорошки козаци били су сталеж слободних људи и војника у Пољско-литванској унији и Руском царству од 16. до 18. века. Њихова војна организација, смештена на Дњепру у данашњој Украјини, називала се Козачки Хетманат или, званично, Запорошка војска.

Увод

Сталеж козака настао је током 15. и 16. века у јужним пограничним областима Пољске, Литваније и Русије, у долинама Дона и Дњепра, које су биле изложене сталним нападима Татара из црноморских степа. Зависних сељаци из Пољске, Украјине и Русије бежали је од господара у ове ненасељене крајеве тражећи слободу, и бранећи се од Татара формирали су ратничке дружине, које су живеле од земљорадње, риболова и пљачке.^[1]

Запорошка Сича

Главно козачко упориште у Украјини била је Запорошка Сича на Дњепру, утврђена варошица смештена на острву Хортици испод катаракта ("прагова") Дњепра, отуда назив Запорошци ("иза прагова") за све украјинске козаке.^[1]

У служби Пољске

Ширењем Пољске и Литваније у 16. веку, украјински козаци су пали под власт Пољске. Пољски краљ Стефан Батори је 1559. укључио козаке у редовну војску: 6.000 редовних козака добијали су слободу, земљу и плату од краља, док је далеко већи број ступио у службу пољских великаша као градски козаци.

Сама Запорошка Сича, на самој граници према Татарима, постала је вазална војничка република, која је званично признавала власт пољског краља.^[1]

Запорошка војска на челу са хетманом Петром Конашевич-Сахајдачним борила се верно на страни Пољске у Пољско-руском рату (1605—1618) и Пољско-османском рату (1620-1621).

Устанци против Пољске

У току дуге владавине Сигисмунда III расте незадовољство козака у Пољско-литванској унији, углавном из два разлога:

ширење феудалних поседа у Украјини, чији су власници настојали да све "нередовне" козаке претворе у кметове, уз стално смањивање броја "редовних" козака од стране Сејма.
опадање толеранције према православној вери и насилно покатоличавање и превођење на црквену унију.^[1]

Незадовољство козака испољило се у устанцима хетмана Наливајка (1596), Пављука (1637) и Остранице (1638), који су угушени у крви, и кулминирало у победничком устанку Богдана Хмељницког (1648).^[1]

Козачки Хетманат

Устанак Богдана Хмељницког 1648. ослободио је Украјину пољске власти и успоставио аутономну козачку државу у Украјини споразумом у Збориву (1649), која је до 1654. формално признавала власт Пољске, а од 1654. до 1764. Руског царства.

Организација и тактика

Запорошка војска била је подељена у курење (пукове), под управом изабраних старешина (курењски атамани) које је постављала козачка Рада - скупштина свих слободних козака. Старешине читаве војске били су Кошеви атаман у миру и Хетман запорошке војске у рату: бирала их је козачка скупштина и указом потврђивао пољски краљ.^[1]

Сви запорошки козаци били су наоружани ватреним оружјем, и борили су се као пешадија (мускетари) или лака коњица (драгони).

У култури и књижевности

Запорошка Сича и козаци описани су у романима "Огњем и мачем" Хенрика Сјенкјевича^[2] и "Тарас Буљба" Николаја Гогоља.^[3] Оба дела су више пута екранизована.

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Fajfrić 2008, стр. 261–267
^ (1846-1916)., Sienkiewicz, Henryk (2000). Ognem i mačem. K̂n. 1 i 2. Živanović, Đorđe., Knežević, Lazar R. Beograd: Verzalpress. ISBN 978-86-7388-222-2. OCLC 830276207.
^ Gogolj, Nikolaj Vasiljevič (1985). Taras Buljba / N. V. Gogolj ; prevod Milovan Glišić ; [predgovor, medodički teskt i bilješka o piscu Nazif Kusturica]. Sarajevo : "Veselin Masleša".

Литература

Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 261—267. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
(1846-1916)., Sienkiewicz, Henryk (2000). Ognem i mačem. K̂n. 1 i 2. Živanović, Đorđe., Knežević, Lazar R. Beograd: Verzalpress. ISBN 978-86-7388-222-2. OCLC 830276207.
Gogolj, Nikolaj Vasiljevič (1985). Taras Buljba / N. V. Gogolj ; prevod Milovan Glišić ; [predgovor, medodički teskt i bilješka o piscu Nazif Kusturica]. Sarajevo : "Veselin Masleša".