Источносибирско море

Источносибирско море
Мапа мора
Локација	Азија
Земље басена	Русија  Сједињене Државе
Површина	987.000 km2
Прос. дубина	58 m
Макс. дубина	155 m
Запремина	57.000 km3
Водена површина на Викимедијиној остави

Источносибирско море је маргинално море у Арктичком океану.^[1][2][3][4] Налази се између Арктичког рта на северу, обале Сибира на југу, Новосибирских острва на западу и Кејп Вилингс близу Чукотке и Врангеловог острва на истоку. Ово море граничи се са Лаптевским морем на западу и Чукотским морем на истоку^[5][6].

Ово море је једно од најмање проучаваних у Арктичком океану. Одликује се тешком климом ниским салинитетом воде и сиромаштвом биљног и животињског света, просечне дубине су мале (углавном мања од 50 m), морске струје се споре и плитке, често се јављају магле, нарочито током лета, а површина је прекривена леденим покривачем, који се топи само током лета (август-септембар).

Главне индустријске активности у овој области су рударство и пловидба у оквиру Северноg морскоg пута;^[7][8][9] комерцијални риболов је слабо развијен. Највећи град и лука^[10] је Певек, најсевернији град копнене Русије.^[11][12][13]

Клима је изразито поларна, са утицајем Атлантског и Тихог океана. Југозападни ветрови који имају брзину од 6-7 м/с доносе хладан ваздух из Сибира, тако да просечна температура у јануару износи приближно -30 °C.

Време је мирно и стабилно са повременим циклонима. Циклони који долазе са Атлантика повећавају брзину ветра и температуру ваздуха док циклони са Пацифика доносе облаке, олује и мећаве. Ветар дува са севера за време лета^[14].

Површинско отицање у Источносибирском мору је релативно мало, око 250 km³/год, што чини само 10% од укупног отицања у сва арктичка мора Русије. Највећи допринос има река Колима^[15][16] са 132 km³, затим Индигирка са 59 km³^[17].

Температура површинске воде опада од југа ка северу. Зими варира између -0,2 и 0,6 °C у делтама река и од -1,7 до -1,8 °C у северном делу мора. Лети се загреје до 7-8 °C у увалама и до 2-3 °C у морским зонама које су у потпуности без леда.

Постоје сталне струје на површини мора које су усмерене од запада ка истоку. Оне су слабе и ветар на тај начин може привремено да им промени смер кретања. Плиме су полудневне (расту два пута дневно) са амплитудом од 5 до 25 cm.

Ниво мора је максималан лети због река. Најнижи ниво мора је у марту и априлу, са укупним годишњим променама од око 70 cm. Ветрови доносе олује са таласима који достижу висину 3–5 m у западном делу док су источни региони релативно мирни.

Олује трају 1-2 дана током лета, оне су чешће зими и могу се продужити до 3-5 дана. Море почиње да се леди током октобра или новембра. Лед је непрекидан и стационаран у близини обале, достиже дебљину од 2 метра до краја зиме. Обично се топи током маја.

У недостатку индустрије, морска вода је прилично чиста. Мање контаминације су пронађене у близини Новосибирских и Вргелових острва (до 80 µg/L), због повремених изливања нафте,^[18] и у заливу Чаунскаја због локалне термоелектране и активности у великој луци Певек.^[19][20]

Обале Источносибирског мора насељавали су домороци северног Сибира од давнина, као што су Јукагири и Чукчи (источне области). Та племена су се бавила риболовом, ловом и узгојем ирваса, јер су саонице за ирвасе биле неопходне за транспорт и лов. Њима су се придружили Евени и Евенки око другог века, а касније, између 9. и 15. века, много бројнији Јакути. Сва та племена су се преселила на север из области Бајкалског језера избегавајући сукобе са Монголима. Док су сви практиковали шаманизам, говорили су различитим језицима.^{[21][22][23][24]}

По мору су пловили руски морепловци, крећући се од једног речног ушћа до другог у својим кочовима још у 17. веку. Семјон Дежњев и Федот Алексејев су 1648. пловили обалом Источног Сибирског мора од Колима до реке Анадир у Беринговом мору. Систематско истраживање и мапирање мора и његових обала вршено је низом експедиција 1735–42, 1820–24, 1822, 1909. и 1911–14.^[2]

Тридесетих година прошлог века, приморско насеље Амбарчик, које се налази у делти реке Колима, коришћено је као прелазни радни логор из којег су затвореници транспортовани у друге северне логоре гулашког система. Док су били стационирани у Амбарчику, затвореници су били ангажовани да изграде већину лучке инфраструктуре и да искрцавају бродове који долазе. Касније је, због плитких вода, бродарство постепено премештено на Черски у доњем току Колиме, како би се примила већа пловила. Као резултат овог трансфера, лука и насеље су напуштени. Данас Амбарчик има само метеоролошку станицу којом управља неколико чланова особља.^[25]

У близини Певека су касније отворена још два радна логора система Гулага, Чаунлаг (1951–1953) и Чаунчукотлаг (1949–1957). У оба је било око 10.000 логораша коришћених у руднику и грађевинским радовима.^[26][27]

Јужну обалу мора деле Јакутија на западу и Чукотски аутономни округ Русије на истоку. Приобална насеља су малобројна и мала, са типичном популацијом испод 100. Једини град је Певек (5.206 становника), који је најсевернији град у Русији. У близини Лењинградског и Певека постоје рудници злата, али су многи рудници недавно затворени, на пример рудници калаја у Певеку током 1990-их, што је довело до одлива становништва.^[28] Насеље Логашкино, које је некада било значајна лука у Источном Сибиру, напуштено је 1998. године.^[29]

Море се највише користи за транспорт робе преко северне обале Русије током августа-септембра. Пловидбу чак и лети омета преостали плутајући лед који се повременим ветровима спушта и на јужне обале.^[30] Риболов и лов на морске животиње и даље се практикује као традиционална делатност, али има само локални значај.^[4] Риболов се углавном обухвата лосос, иверак и ракове. Постоје подаци о производњи рибе, која је у 2005. години била распоређена у хиљадама тона на следећи начин: сардине (1,6), арктичка залтоперка (1,8), Берингова златоперка (2,2), сига (2,7), муксун (2,8) и друге (3,6).^[18]

Главна лука је Певек (у заливу Чаунскаја)^[31] Након распада Совјетског Савеза, комерцијална пловидба на Арктику је опала. Данас се мање-више редовно плови само између Певека и Владивостока. Луке на северној сибирској обали, које се налазе између Дудинке и Певека, готово да уопште немају пловидбу.

Од 1944. године највише електричне енергије за регион обезбеђује термоелектрана Певек од 30 MW. Она стари и троши много нафте које се мора допремати издалека. Због тога је постојао пројекат да се станица замени плутајућом атомском електраном од 70 MW до 2015.^[32]

Будући да је море отворено према океану на северу, главни заливи, налазе се у његовим јужним деловима. У приобаљу постоји неколико острвских група као што су Ајон и Медвеђи архипелаг. Нека острва се углавном састоје од песка и леда и постепено еродирају. Укупна површина слива мора је 1.342.000 km²^[14].

Међу најзначајнијим притокама Источносибирског мора су: Индигирка, Алазеја, Ујандина, Чукотка, Колима, Раучуа, Чаун и Пегтимел. Само неке од њих су пловне. Обала мора је дугачка 3,016 km. Њу чине бројне увале и заливи која се некад протежу дубоко у копно.

Дно је покривено мешавином муља, песка и камења. Око 70% мора је плиће од 50 m, а у просеку је дубоко од 20-25 м. Североисточно од ушћа река Индирике и Колиме, постоје дубоки ровови на морском дну, који се приписују древним речним долинама, које су сада под морем. Највеће дубине, око 150 m налазе се у североисточном делу мора.

Флора и фауна су релативно сиромашне, због оштре климе. Летње планктонско цветање је кратко али интензивно, произведе се и до 5 милиона тона планктона у августу и септембру, док је годишња производња око 7 милиона тона. Храњиви састојци у води су углавном од речних притока и приобалне ерозије. Морске обале и ледене плоче станишта су брадатих фока, моржева заједно са њиховим предатором: поларним медведом^[33].

• Weather forecast for Pevek (in Russian)
• Weather in Pevek for a month (in Russian)
• „Ecological assessment” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 30. 9. 2006. г. Приступљено 14. 1. 2019.