Источно кинеско море је део Тихог океана, и има површину од 1.249.000 km². У Кини га зову Источно море, а у КорејиЈужно море, мада се то име чешће користи само за део јужно од Кореје.
Већина Источног кинеског мора је плитка, са скоро три четвртине дубине мање од 200 m (660 ft), а просечна дубина му је 350 m (1.150 ft), док је максимална дубина, достигнута у кориту Окинаве, 2.716 m (8.911 ft).[1]
Географија
Источно кинеско море је рукавац Тихог океана и покрива површину од отприлике 770.000 km2 (300.000 sq mi).[2] На истоку је омеђено са Кјушу и јапанским Рјуку острвима, на југу Јужним кинеским морем, а на западу азијским континентом. Повезује се са Јапанским морем преко Корејског мореуза; отвара се на северу до Жутог мора.
Номенклатура
Ово море се на кинеском зове Источно море (東海; Dōng Hǎi) и једно је од Четири моракинеске књижевности. Постоје још три мора, по једно за сваки од четири кардинална правца.[3]
Историја
Лов на китове
Амерички китоловци крстарили су у потрази за правим китовима у овом мору између 1849. и 1892. године.[4]
Постоје спорови између Кине (НР Кине), Јапана, Тајвана и Јужне Кореје око обима њихових ексклузивних економских зона (ЕЕЗ).[5]
Спор између НР Кине и Јапана тиче се различите примене Конвенције Уједињених нација о праву мора (UNCLOS) из 1982. године, коју су обе земље ратификовале.[6] Кина и Јапан полажу право на ЕЕЗ од 200 наутичких миља, али ширина Источног кинеског мора износи само 360 наутичких миља.[7] Кина је предложила примену UNCLOS-а, с обзиром на природно продужење њеног епиконтиненталног појаса, залажући се да се ЕЕЗ протеже све до корита Окинаве.[8][9] Њено Министарство спољних послова је саопштило да се „природно продужење епиконтиненталног појаса Кине у Источном кинеском мору протеже до корита Окинаве и преко 200 наутичких миља од полазних линија од којих се мери ширина територијалног мора Кине“,[8] који је применљив на релевантне одредбе UNCLOS-а које подржавају кинеско право на природни праг.[8][9] Кина је 2012. поднела УН-у поднесак према UNCLOS-у у вези са спољним границама епиконтиненталног појаса.[10] Међутим, Јапан тврди да је део ове територије око 40.000 квадратних километара њихова сопствена ЕЕЗ јер се налази у кругу од 200 наутичких миља (370 km) од његове обале, и стога је предложио поделу ЕЕЗ на средњој линији.[7][11]
Године 1995, Народна Република Кина (НРК) открила је подморско поље природног гаса у Источном кинеском мору, односно гасно поље Чунсјао,[12] које се налази унутар кинеске ЕЕЗ, док Јапан верује да је повезано са другим могућим резервама изван средње линије.[13] Јапан се успротивио развоју ресурса природног гаса НРК у Источном кинеском мору у близини области где се преклапају ексклузивне економске зоне (ЕЕЗ) две земље. Конкретан спорни развој догађаја је бушење НРК-а у гасном пољу Чунсјао, које се налази у неспорним областима на кинеској страни, три или четири миље (6 km) западно од средње линије коју је предложио Јапан. Јапан тврди да иако су бушотине на гасном пољу Чунсјао на страни НР Кине од средње линије коју Токио сматра морском границом две стране, оне могу да дођу до поља које се протеже испод земље у спорној области.[14] Јапан стога тражи удео у ресурсима природног гаса. Процењује се да гасна поља у области Сиху Саг у Источном кинеском мору (Цанксјуе, Баојунтинг, Чунсјао, Дуанћао, Вујунтинг и Тјенвајтјен) садрже доказане резерве од 364 BCF природног гаса.[15] Комерцијалне операције су почеле 2006. У јуну 2008. обе стране су се сложиле да заједнички развију гасна поља Чунсјао,[14] али никада нису успеле да се договоре о томе како да спроведу план.[16]
Рунде спорова око власништва острва у Источном кинеском мору изазвале су званичне и цивилне протесте између Кине и Јапана.[17]
Морнарица Народне Републике Кине (НРК)
У својој сфери поморских операција дуж свог приобаља (у Источном и Јужном кинеском мору), Кина данас поседује више поморских бродова од бродова Америчке морнарице.[18] Амерички председници Барак Обама и Доналд Трамп дали су приоритет америчким поморским операцијама, под Индо-пацифичком командом САД, да прошире своју сферу утицаја у Тихом океану, да се супротставе растућој снази Кине и да буду спремни за све непредвиђене изазове у будућност.[19]
^Ocmulgee, of Holmes Hole, 10 Feb – 27 March 1849, Old Dartmouth Historical Society (ODHS); Covington, of Warren, 26 Feb – 21 March 1854, Nicholson Whaling Collection (NWC); Florida, of Fairhaven, 15 Mar – 7 April 1860, in Old Whaling Family (Williams, 1964); John and Winthrop, of San Francisco, 22 Feb – 31 March 1890, ODHS; Cape Horn Pigeon, of New Bedford, 18 Feb – 14 April 1892, Kendall Whaling Museum (KWM).
^ абGuo, Rongxing (2006). Territorial disputes and resource management: A global handbook. New York: Nova Science Pub Inc. стр. 104. ISBN9781600214455.
^天文教育資訊網 [Activities of Exhibition and Education in Astronomy]. aeea.nmns.edu.tw (на језику: кинески). Activities of Exhibition and Education in Astronomy. 23. 6. 2006. Архивирано из оригинала 15. 05. 2021. г. Приступљено 19. 10. 2012.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Литература
Kim, Suk Kyoon (јул 2012). „China and Japan Maritime Disputes in the East China Sea: A Note on Recent Developments”. Ocean Development & International Law. 43 (3): 296—308. ISSN0090-8320. S2CID153379773. doi:10.1080/00908320.2012.698931.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
McDevitt, Michael (1. 3. 2014). „The East China Sea: The Place Where Sino–U.S. Conflict Could Occur”. American Foreign Policy Interests. 36 (2): 100—110. ISSN1080-3920. S2CID154013282. doi:10.1080/10803920.2014.905357.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Zou, Keyuan (2013). Law of the Sea in East Asia: Issues and Prospects (на језику: енглески). Routledge. ISBN9781134267644.|access-date= захтева |url= (помоћ)CS1 одржавање: Формат датума (веза)
