Селџучко царство

Селџучко царство; دولت سلجوقیان; Büyük Selçuklu Devleti
	; Територија Селџучког царства
Географија
Континент	Азија
Регија	Мала Азија, Средоземно море, Блиски исток, Кавказ, средња Азија
Престоница	Нишапур; (1037—1043); Рај; (1043—1051); Исфахан; (1051—1118); Хамадан, Западна пријестолница (1118—1194); Мерв, Источна пријестолница (1118—1153)
Друштво
Службени језик	* персијски (службени и дворски језик, главни књижевни и говорни језик) турски (језик учењака, науке и теологије);
Религија	ислам
Политика
Облик државе	монархија
— Султан
Историја
Историјско доба	средњи век
— Оснивање	1037.
— Укидање	1194.
— Статус	бивша држава

Селџучко царство (перс. دولت سلجوقیان; тур. Büyük Selçuklu Devleti, што значи „Велика селџучка држава”) је било средњовековно турско-персијско царство, на челу са Куник граном Огуз Турака. Селџучко царство је контролисало простор од Хиндукуша на истоку, до Анадолије на западу и до средње Азије на северу до Персијског залива на југу. Из своје домовине у близини Аралског мора, Селџуци су најпре продрли у Хорасан, а затим у Персију пред коначно освајање источне Анадолије.^[4]

Селџучко царство је основао Тугрул-бег 1037. године, након покушаја оснивача Селџучке династије, Селџука, у првој четвртини 11. века. Селџуков отац је био високо позициониран у Огуској држави и дао је по њему име држави и династији. Селџуци су ујединили подељену политичку сцену источног исламског света и играли су главну улогу у првом и другом крсташком рату. Захваљујући њима дошло је оснивања посебне турско-персијске културе [en], усљед високе персијанизације у култури и језику, као и извоз персијске културе у Анадолију. Турска насеља на северозападним деловима царства, која су била од стратешке важности за царство, довела су до туркизације тих подручја.^[5] Селџучка владавина је настала по узору на племенску организацију уобичајену међу турским и монголским номадима и личила је на породичну федерацију. У оквиру ове организације водећи члан највеће породице доделио је члановима породице функције кроз апанажу.

Царство је било подељено на западно и источно и није имало престоницу, као ни политички центар. Престонице су били градови где су владари боравили у том тренутку.

Као и многа друга феудална царства ни Селџучко није дуго трајало. Робно - новчани односи нису били главни облик економских односа, па се ни области никада нису ујединиле око једног економског и политичког средишта, већ је царство било утемељено на војно - политичкој унији која је знатно ослабила када су окупација и војни походи престали. Временом су владари покрајина били све мање вољни да се покоравају средишњој власти који су се интензивирали након смрти султана Малика шаха I. Због грађанских ратова и подела међу емирима наредни крсташки походи нису могли да буду спречени, па је царство пропало и основан је низ султаната и емирата на територији бившег царства.

Референце

^ ^а ^б Savory 1976, стр. 82
^ Black 2004, стр. 38.
^ ^а ^б C.E. Bosworth, "Turkish Expansion towards the west" in UNESCO HISTORY OF HUMANITY, Volume IV, titled "From the Seventh to the Sixteenth Century", UNESCO Publishing / Routledge. стр. 391: "While the Arabic language retained its primacy in such spheres as law, theology and science, the culture of the Seljuk court and secular literature within the sultanate became largely Persianized; this is seen in the early adoption of Persian epic names by the Seljuk rulers (Qubād, Kay Khusraw and so on) and in the use of Persian as a literary language (Turkish must have been essentially a vehicle for everyday speech at this time)
^ „Селџучко царство”. Архивирано из оригинала 1. 6. 2023. г. Приступљено 10. 7. 2022.
^ Велико Селџучко царство