Микенска цивилизација

Овај чланак је део серије о историји Грчке
Историја Грчке
Преисторија Преисторија на тлу Грчке
Бронзано доба Хеладска Кикладска Минојска Микенска
Античко доба Грчки мрачни век Архајска Грчка Класична Грчка Хеленистичка Грчка Римска Грчка
Средњи век Византијска Грчка Франачке и латинске државе
Рани нови век Млетачки Крит Млетачка Јонија Османска Грчка
Савремено доба Република Седам Острва Рат за независност Прва грчка република Краљевина Грчка Национални раскол Друга грчка република Режим 4. августа Осовинска окупација Колаборационистички режим Слободна Грчка Грађански рат Војна хунта Трећа грчка република
Историја по темама Уметност Устав Економија Војска
Портал Грчка
п р у

Микенска цивилизација (око 1600. п. н. е. — 1100. п. н. е.) је култура бронзаног доба која је добила назив по археолошком локалитету Микени. За њено откриће заслужан је немачки археолог аматер Хајнрих Шлиман, чијом иницијативом и залагањем је покренут цео подухват 70-их година 19. века.^[1] Археолошким ископавањем Микене открило се да је она поседовала знатно богатство и моћ још негде почетком 18. века п. н. е, мада је било сличних места у копненом делу Грчке (углавном на Пелопонезу) из тог периода за које се исто то може рећи.^[2][3] Исто тако, не постоји довољно убедљив доказ да је Грчка тада била политички уједињена, при чему би Микена била њен центар, и чиме би било оправдано име поменуте културе.^[4] Оно што се поуздано зна јесте да су носиоци ове културе, које је Шлиман прозвао Микењанима, били део велике индоевропске породице народа, која се иселила из прапостојбине и раширила по јужној и западној Европи, Индији и Персији. Једна таква група дошла је са севера на територију копнене Грчке око 1900. године п. н. е, успела да завлада њоме претходно покоривши аутохтоно становништво.^[5] Према грчкој традицији, та новодошла племена су били Ахајци.^[6] Њихова култура суштински се ослањала на минојску културу са острва Крита, будући да су Минојци неко време политички владали и Микеном.^[7]

Између 1400. и 1200. године п. н. е, микенска култура је достигла свој највећи зенит, што је констатовано на основу броја моћних монархија, чија су седишта била смештена у утврђеним резиденцијама.^[5] У то време микенска елита инвестирала је своје богатство у изградњу палата и импресивних фортификација широм целе копнене Грчке. Места попут Микене, Тиринта и Мидеје у Арголиди, Пила у Месенији, Глаа и Тебе у Беотији и Вола у Тесалији само су нека од таквих.^[4] Микенске палате биле су те које су одржавале везе са источноегејским и блискоисточним цивилизацијама. У почетку су то радиле посредством минојског Крита, да би после одређеног времена, након што су га покориле крајем 15. века п. н. е, преузеле ствар у своје руке.^[8]

Али, константно ратовање које се водило између микенских краљевства, а у исто време и са страним освајачима, довело је до пропадања палата, а самим тим и до дезинтеграције микенске културе што је датирано око 1100. године п. н. е.^[9] Истовремено, са разарањем микенске културе наступило је доба дубоке социјално-економске и културне промене у егејском басену (види Мрачно доба).^[10] Упркос томе, микенски митови и легенде преживели су и ову фазу развоја грчке културе, и то пре свега захваљујући усменом предању.^[7]

Хајнрих Шлиман био је предузимач, самоук археолог који је водио ископавања у Микени, Тиринту и Орхомену. Откривши важне артефакте цивилизације из периода другог миленијума пре нове ере, назвао је ову културу микенском.

Вилхелм Дерпфелд^[13] - археолог, који је активно учествовао у ископавању Микена и Тиринта заједно са Шлиманом. Често је исправљао Шлиманове грешке у организацији ископавања и интерпретацији резултата. Открио је велики броj куполастих гробница (толоса) на Пелопонезу. Утврдио је да су градилиште и толоси у Трифилији припадали микенском граду Пилосу, у коме је живео и владао легендарни краљ Нестор. Ова хипотеза касније није потврђена.

Христос Цундас^[14] - археолог, проводио је раскопавања у Микену, Тиринту, Лаконији и Тесалији, независно од Шлимана и Дерпфелда. Он је проширио раскопувања у Микену, откривши велик број толоса ван и цистерну унутар акропоља Микене, а такође је открио централну палату унутар акропоља. У Лаконији је вршио раскопавања у месту Вафио, где је открио толос с нетакнутим погребом. Пре се мислило, да је толос ризница (на пример ризница Атреја у Микену). Цундас је својим налазом доказао да је толос погреб. У Тиринту је открио и описао палату унутар акропоља.

Артур Еванс - историчар и археолог, који је спроводио раскопавања у Кнососу. Систематски је изучио развитак критског писма (критски хијероглифи и линеарно писмо А). У време раскопавања Кнососа такође је открио и описао велики броj глинених таблица линеарног писма Б. Критска архива таблица до сада је међу највећима по броју нађених таблица.

Карл Блеген^[15] и Константинос Куруњотис^[14] - археолози који су открили микенски Пилос близу села Хор. Током раскопавања су нашли Палату Нестора, у којој су нашли велики броj изузетних открића и други по обиму архив глинених таблица линеарног писма Б. Овај архив био није објављен Блегеном. Када је Мајкл Вентрис је објавио свој рад по дешифровању линеарног писма Б, Блеген је применио хипотезу Вентриса и независно од њега потврдио тачност хипотезе.

Алан Вејс^[15] - археолог, микенолог систематски научио погреби Микен. Он је одредио хронолошку доследност погреба у Микену. Микенски камерни погреби били су старији микенских шахтних (јамских) погреба, а толоси били су најновијом формом микенских погреба. Алан Вејс и Карл Блеген бранили су аутохтону хипотезу микенске цивилизације у границима опште континенталне хеладске цивилизације супротно Артуру Евансу, који утврдио је да микенска цивилизација био је комада минојске цивилизације. Континуитет микенских погреба, установљена Вејсом, потврдио је хипотезу аутохтоност микенске цивилизације. Алан Вејс такође је спроводио раскопавања у Лаконији, у светилишту Менелаејон^[16], и наишао је тамо позну микенску грађевину из тугле.

Алиса Кобер^[15] - историчар и филолог, систематски учила линеарно писмо Б. Она одредио је важне закономерност за нареднога дешифровања овога писма. Кобер систематизовао је лексику линеарног писма Б. Она одвојио је "коберине тројке" - примери мењања речи од склањања у падежима. Кобер доказао је, да језик линеарног писма Б је флексивни. У таквима језицима реч изменити се је с помоћи морфема, носећи донекле значења у себи. То усмерио је дешифровичара за изучавању баш индоевропских језика, онако како баш та група језика био је флексивна, за разлику од, на пример, семитских језика. Такође Кобер разјаснио је низ особености у међусобне флективног језика са слоговним писмом. Кобер могао је дешифровати сви идеограми животиња и људи. Кобер умро је, тако и до краја не дешифровавши линеарно писмо Б.

Мајкл Вентрис^[15] - архитекта, самоучен лингвист, доказавши, да линеарно писмо Б предаваше микенски језик - најдревнију форму грчког језика. Мајкл од детињства изучавше критске писмо. У почетку, Мајкл мишљаше, да линеарно писмо Б предаваше етрурски језик. Коберово наслеђе је помогао добро Мајклу у дешифровању, скративши време и напори. Кључним тренутком у дешифровању линеарног писма Б постајао је идеја Мајкла применити извесни старогрчки топоними Крита за критски архив глинених таблица. Сваки упоређен топоним испољаваше значење слогова, од којих састојаху други топоними. Испала се ланчана реакција дешифровању је довео Вентриса к састављању дела силабичке азбуке. Але ово није доказиваше, да линеарно писмо Б предаваше микенски језик, јер топоними могли су се десити од старијег језика. После овог Мајкл применио је своју силабичку азбуку к другим словам од таблица. Као показало линеарно писмо Б предаваше микенски језик.

Емет Лесли Бенет^[15] - филолог класичних језика, микенолог, ученик Карла Блегена. За сав свој живот он је успео сарађиваше с Кобер, Вентрисом и Чедвиком. Он је каталогизирао знакови линеарног писма Б заједно са Кобер. Он је сарађивао са Вентрисом у дешифровању линеарног писма Б. Он је издао корпуси таблица из Кнососа, Пилоса и Микене заједно са Чедвиком. Такође он је водио своје паралелно дешифровање линеарног писма Б. Он је открио различити рукописи на глинених таблицама, да ово је помогао распознати оштећени и нечитљиви слогови и тачније саставити списак слогова линеарног писма Б.

Џон Чедвик^[15] - лингвист, специјалист из старогрчкому језику, завршио дешифровање линеарног писма Б, које почео је Мајкл Вентрис, але није завршио због смрти. У време својег дешифровања Вентрису био потребан специјалист из старогрчкому језику, Џон Чедвик је повезао се са Вентрисом и предложио своју помоћ. У границама заједничког рада Чедвик је реконструирао граматику микенског језика и прецизирао је низ слогова. Касније смрти Мајкла Вентриса Џон Чедвик настави рад на линеарним писмом Б и почео је водећим специјалистом у овој области. Заједно са Еметом Бенетом је опремио и објавио корпус натписи линеарног писма Б.

Због акумулације знања о микенској цивилизацији путем археолошких и лингвистичких открића формирао је се нова област знања - микенологија. Микенологија је историјска дисциплина, предметом којој је микенска цивилизација, ње архитектура, економија, топономика, историја, друштво, свакодневни живот, керамика и тако даље. Од свих микенолога може одвојити следеће истраживаче: Антонин Бартоњек, Жан-Пјер Оливије, Николај Казански, Хосе Мелена и Томас Палајма.

Ахајски државе били су царствима. Микенско друштво био је раздељено на различите класе. Ове класе формирали су се таквима чиниоцима, како местом рођења човека, статусом њега породице, полом и производном делатности. Друштво био је раздељено на две класе: владајуће и потчињене. Сама владајућа класа био је раздељена на два дела: највише и месне^[17].

Највиша владајућа класа био је апаратом управљања, којим руководио је монарх — ванакт, затим пратио је њега први министар але престолонаследник, але главни војсковођа — лавагет (интерпретацији ове дужности разликују се). Затим пратио је свита монарха — геквети. Геквети могли су бити како представницима царског рода, тако и просто врховнима чиновникима^[17].

Месне владајућа класа подчињавао је се највишој владајућој класи. Ова класа испуњавао је наруџбине за извршењеа роба и производњу ресурса, је скупљао и опремио војске. У овој класи били су василевси, коретери и прокоретери. Василевси били су вођама области. Коретери били су вођама насеља, а прокоретери били су њих заменицима^[17].

Потчињена класа називао је се дамос. Ово били су слободни људи различитих професија. Највиши слој дамоса је телести. Телести били су месним родовским племством. У микенском друштву били су робови. Дискусија о положају робова не завршена. Да ли су робови били својином слободног човека, као у антици, или био је други механизам зависнисти ових људи, ово је не познато^[17].

Један од највећих центара високе културе која се распростирала територијом континенталне Грчке у раздобљу 17 — 13. века п. н. е. била је Микена. Предања из потоњих времена сведочила су о богатству и моћи Микене. Хомер је зове »богатом златом«.^[18]

Откопавање Микене први је започео Шлиман 1874. године. Он је 28. новембра 1876. године послао чувени телеграм ондашњем грчком краљу Ђорђу у којем је саопштио да је пронашао Агамемнонову гробницу.^[21] У ствари, радило се о томе да је на западној падини микенског брега, десно од Лављих врата, откривено шест гробница (тзв. »круг гробова A«), у којима је сахрањено деветнаесторо особа (9 мушкараца, 8 женâ и двоје одојчади), и које датирају око 1550 — 1450. године п. н. е. (познохеладски I — II B период).^[22][23] Предмети пронађени у њима били су изузетно драгоцени. Поред пет златних масака, међу којима је и она за коју је Шлиман веровао да је припадала Агамемнону, нашло се још и свакојаког накита (огрлице, круне, прстење, наруквице), десетине бронзаних рапира са орнаменталним јабучицама и тешких копаља, пет кратких бодежа украшених сценама из лова у злату, сребру и црном емајлу, безброј ћилибарских перли и много тога сличног. Стил у којем су многи од поменутих предмета израђени указује на утицај са Крита, али је он реинтерпретиран на аутохтони начин.^[24][25]

Међутим, неких педесет метара северозападно од претходно поменуте гробнице, тачније на једном платоу опасаном дебелим зидом киклопске градње, 1952. године нађено је и откопано још 24 гробова (тзв. »круг гробова B«).^[26] Грнчарија и остали налази нађени у гробовима указују на то да је ова гробница била у употреби од 1650 до 1550. године п. н. е. (познохеладски I период).^[27] За разлику од раније поменутог »круга гробова А«, где је преовлађивало посуђе од бронзе, сребра и злата, у овом кругу гробова преовлађивали су судови од керамике (нарочито пехари).^[28]

• Микенски живописи
• 
  Кнос (1580 - 1530. п. н. е.)
• 
  Кнос (1580 - 1530. п. н. е.)
• 
  Кнос (1600 - 1450. п. н. е.)
• 
  Фреска "Акробата с биком" Кнос (1600 - 1450. п. н. е.)
• 
  Фреска "Парижанка" Кнос (1450 - 1350/1300. п. н. е.)
• 
  Филакопи, острво Милос
• 
  Амнис, Крит
• 
  Акротири, острво Фера (приб. 1600. п. н. е.)
• 
  Акротири, острво Фера (1650 - 1500. п. н. е.)
• 
  Фреска "Млади боксери" и "Антилољ", Акротири, острво Фера
• 
  Фреска "Весна", Акротири, острво Фера, (2000-1600. п. н. е.)
• 
  Акротири, острво Фера, (XVII в. п. н. е.)
• 
  Акротири, острво Фера, (1650-1500. п. н. е.)

• Егејска цивилизација
• Минојска цивилизација
• Кикладска цивилизација
• Стара Грчка
• Микенска уметност

• Duhoux, Yves; Morpurgo Davies, Anna, ур. (2008). A Companion to Linear B. Mycennaean Greek Texts and their World (на језику: енглески). 1. Leuven, Belgium: Peeters Publishers. ISBN 978-90-429-1848-1. 
• Duhoux, Yves; Morpurgo Davies, Anna, ур. (2011). A Companion to Linear B. Mycennaean Greek Texts and their World (на језику: енглески). 2. Leuven, Belgium: Peeters Publishers. 
• Duhoux, Yves; Morpurgo Davies, Anna, ур. (2014). A Companion to Linear B. Mycennaean Greek Texts and their World (на језику: енглески). 3. Leuven, Belgium: Peeters Publishers. ISBN 978-90-429-2932-6. 
• Fischer, Josef (2012). Die mykenische Palastwirtschaft. Aspekte frühgriechischen Wirtschaftslebens im Spiegel der Linear B-Texte. PHILIPPIKA. Marburger altertumskundliche Abhandlungen 53. (на језику: немачки). Wiesbaden: Otto Harrassowitz GmbH & Co. KG. ISBN 978-3-447-06722-5. 
• Melena, Jose (2001). Textos griegos micénicos comentados (на језику: шпански). 

• Chadwick, J.; Godart, L.; Killen, J. T.; Olivier, J.-P.; Sacconi, A.; Sakellarakis, I. A. (1986). Corpus of mycenaean inscriptions from Knossos (на језику: енглески). I (1 - 1063). Cambridge, London, New York, New Rochelle, Melbourne, Sydney, Roma: Cambridge UP, Edizioni dell'Ateneo (Roma). ISBN 0-521-32022-4. 
• Chadwick, J.; Godart, L.; Killen, J. T.; Olivier, J.-P.; Sacconi, A.; Sakellarakis, I. A. (1990). Corpus of mycenaean inscriptions from Knossos (на језику: енглески). II (1064 - 4495). Cambridge, London, New York, Port Chester, Melbourne, Sydney, Roma: Cambridge UP, Edizioni dell'Ateneo (Roma). ISBN 0-521-32023-2. 
• Chadwick, J.; Godart, L.; Killen, J. T.; Olivier, J.-P.; Sacconi, A.; Sakellarakis, I. A. (1998). Corpus of mycenaean inscriptions from Knossos (на језику: енглески). IV (8000 - 9947). Cambridge, London, New York, Port Chester, Melbourne, Sydney, Pisa, Roma: Cambridge UP, Istituti Editoriali e Poligrafici Internazionali (Pisa, Roma). 

• Bennett, Emmett; Blegen, Carl (1956). The Pylos Tablets. Texts of the inscriptions found 1939—1954 (на језику: енглески). Cincinnati, USA: Princeton UP, Princeton. 
• Bennett, Emmett; Olivier, Jean-Pierre (1973). „Vol. 1: Text and notes”. The Pylos Tablets Transcribed (на језику: енглески). Roma: Ed. dell’Ateneo. 
• Melena, Jose; Firth, R. J. (2022). The Pylos tablets (на језику: шпански) (трећи изд.). Vitoria-Gasteiz, Шпанија: Universidad del País Vasco/Euskal Herriko Unibertsitatea. ISBN 978-84-1319-319-9. 

• Хомер (1990). Я. М. Боровский, А. И. Зайцев, ур. Илиада (превод Н. И. Гнедича) Όμηρος. Ἰλιάς. Литературные памятники (на језику: руски). Лењинград: Наука. Ленинградское отделение. ISBN 5-02-027982-X. 
• Хомер (1949). М. Черневич, ур. Илиада (превод В. В. Вересаева) Όμηρος. Ἰλιάς (на језику: руски). Москва, Лењинград: Государственное Издательство Художественной Литературы. 
• Хомер; Кун, Н. А. (2019). Маршавин В. Н., ур. Илиада (перевод Н. И. Гнедича), Одиссея (перевод В. А. Жуковского); Что рассказывали древние греки о своих богах и героях. Полное издание в одном томе (на језику: руски). Москва: АЛЬФА-КНИГА. ISBN 978-5-9922-1206-8. 
• Паусанија (1996). „Књиге I-IV”. Ур.: Превод са старогрчког - С. П. Кондратьев. Опис Грчке Ελλάδος περιήγησις. Античная библиотека (на језику: руски). I. Санкт Петербург: Алетейя. ISBN 5-89329-006-2. 
• Паусанија (1996). „Књиге V-X”. Ур.: Превод са старогрчког - С. П. Кондратьев. Опис Грчке Ελλάδος περιήγησις. Античная библиотека (на језику: руски). II. Санкт Петербург: Алетейя. ISBN 5-89329-007-0. 
• Страбон (1964). Превод са старогрчког - Г. А. Стратановский, ур. Географија у седамнаесет књига. Классики науки (на језику: руски). Лењинград: Наука. 

• Bartoněk, Antonin (2003). Handbuch des mykenischen Griechisch (на језику: немачки). Memmingen, Germany: Universitätverlag C. Winter Heidelberg GmbH. ISBN 3-8253-1435-9. 
• Chadwick, John (1976). The Mycenaean World (на језику: енглески). Cambridge: Cambridge UP. 
• Knodell, Alex (2021). „Introduction: An Archaeology of Early Greece”. Societies in Transition in Early Greece An Archaeological History (на језику: енглески). Oakland, California, USA: University of California Press. 
• Palmer, Leonard Robert (1963). The Interpretation of Mycenaean Greek Texts (на језику: енглески). UK, Oxford: Oxford University Press. 
• Ventris, Michael; Chadwick, John (1973). Documents in Mycenaean Greek (на језику: енглески) (Second edition изд.). Cambridge, UK: Cambridge UP. ISBN 0-521-08558-6. CS1 одржавање: Текст вишка: странице (веза)
• Андреев, Юрий (2002). От Евразии к Европе: Крит и Эгейский мир в эпоху бронзы и раннего железа (III — начало I тыс. до н. э.) (PDF) (на језику: руски). Санкт Петербург: Дмитрий Буланин (издательство). ISBN 5-86007-273-2. 
• Ардзинба, Владислав; Дьяконов, Игорь; Янковская, Нинель (1988). „Глава II. Хеттское царство и Эгейский мир”. История Древнего Востока. Зарождение древнейших классовых обществ и первые очаги рабовладельческой цивилизации. Часть II. Передняя Азия, Египет (PDF) (на језику: руски). Москва: Наука, Главная редакция восточной литературы. стр. 118 — 201. 
• Бартонек, Антонин (1991). Пер. с чеш. О. П. Цыбенко, ур. Златообильные Микены. По следам исчезнувших культур Востока (на језику: руски). Москва: Наука, Главная редакция восточной литературы. ISBN 5-02-016573-5. 
• Блаватская, Татьяна (1966). Ахейская Греция во втором тысячелетии до н. э. (на језику: руски). Москва: Наука, Главная редакция восточной литературы. 
• Блаватская, Татьяна (1976). Греческое общество второго тысячелетия до новой эры и его культура (на језику: руски). Москва: Наука. 
• Блаватская, Татьяна (1988). „Греция в период формирования раннеклассового общества (XXX—XII вв. до н. э.)”. История Европы (PDF) (на језику: руски). 1. Древняя Европа. Москва: Наука. стр. 138 — 172. ISBN 5-02-008937-0. 
• Гиндин, Леонид; Цымбурский, Вадим (1996). Гомер и история Восточного Средиземноморья (PDF) (на језику: руски). Москва: Восточная литература. ISBN 5-02-017764-4. 
• Гринбаум, Натан (2001). Микенологические этюды (1959—1997). Античная библиотека (на језику: руски). Санкт Петербург: Алетейя. ISBN 5-89329-416-5. 
• Ленцман, Яков (1955). „Расшифровка крито-микенских надписей” (журнал) (на језику: руски) (9) (Вопросы истории изд.). Российская академия наук: 181 — 186. 
• Ленцман, Яков (1963). Рабство в микенской и гомеровской Греции. Исследования по истории рабства в античном мире (на језику: руски). Москва: Издательство АН СССР. 
• Лурье, Соломон (1957). Язык и культура микенской Греции (на језику: руски). Москва, Лењинград: Издательство Академии наук СССР. 
• Молчанов, Аркадий (2000). Социальные структуры и общественные отношения в Греции II тысячелетия до н. э. (проблемы источниковедения миноистики и микенологии) (на језику: руски). Москва: Издательство Института всеобщей истории РАН. 
• Молчанов, Аркадий; Нерознак, Владимир; Шарыпкин, Сергей (1988). Памятники древнейшей греческой письменности (введение в микенологию) (на језику: руски). Москва: "Наука". ISBN 5-02-010895-2. 
• Полякова, Галина (1978). М. А. Коростовцев, ур. Социально-политическая структура пилосского общества (по данным линейного письма Б) (на језику: руски). Москва: Наука. 
• Тейлор, Уильям (2003). Микенцы. Подданные царя Миноса. Загадки древних цивилизаций (на језику: руски). Москва: Центрполиграф. ISBN 5-9524-0526-6. 
• Превод са енглеског Азаркович Т., ур. (1997). Удивительные эгейские царства (PDF). Энциклопедия "Исчезнувшие цивилизации" (на језику: руски). Москва: Терра. ISBN 5-300-00871-0. 
• Щукарев А. Н. (1890—1907). „Микенские древности”. Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона : в 86 т. (82 т. и 4 доп.). Санкт-Петебург: АО «Ф. А. Брокгауз — И. А. Ефрон». 

• Smith, William (1870). Dictionary of Greek and Roman Geography (на језику: енглески). I, II. Boston, USA: Little, Brown, and Co. 
• Дворецкий, И. Х. (1958). Древнегреческо-русский словарь (на језику: руски). 1, 2. Москва: Государственное издательство иностранных и национальных словарей. 
• Казанскене, В. П.; Казанский, Н. Н. (1986). Предметно-понятийный словарь греческого языка. Крито-микенский период (на језику: руски). Лењинград: Наука. 
• Любкер, Ф. (1885). Реальный словарь классических древностей (на језику: руски). Санкт Петербург: типография Суворина А. С. 

• Godart, Louis (2013) [January 1997]. „Les citadelles mycéniennes” (на језику: француски). Clio. 
• Hemingway, Seán; Hemingway, Colette (2000—2013). „Heilbrunn Timeline of Art History: Mycenaean Civilization”. The Metropolitan Museum of Art. 
• Horejs, Barbara; Pavúk, Peter, ур. (2007). „The Aegeo-Balkan Prehistory Project”. The Aegeo-Balkan Prehistory Team. 
• Rutter, Jeremy B. „Prehistoric Archeology of the Aegean”. Hanover, NH: Dartmouth College. Архивирано из оригинала 01. 01. 2009. г. Приступљено 11. 12. 2020. 
• Salimbetti, Andrea (септембар 2015). „The Greek Age of Bronze”. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „The Mycenaeans and Italy: The Archaeological and Archaeometric Ceramic Evidence”. University of Glasgow School of Humanities. Архивирано из оригинала 27. 09. 2013. г. Приступљено 11. 12. 2020. 
• Wright, James C. (2002). „The Nemea Valley Archaeological Project: Internet Edition”. Bryn Mawr College Department of Classical and Near Eastern Archaeology. Архивирано из оригинала 31. 03. 2007. г. Приступљено 11. 12. 2020.