Милорад Јованчевић

милорад јованчевић
милорад јованчевић
	Милорад Јованчевић
Лични подаци
Датум рођења	1919.
Место рођења	Долац, код Берана, Краљевство СХС
Датум смрти	20. јул 1942. (22/23 год.)
Место смрти	Бугојно, НД Хрватска
Професија	земљорадник
Деловање
Члан КПЈ од	1937.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије
Херој
Народни херој од	20. децембра 1951.

Милорад Јованчевић (Долац, код Берана, 1919 — Бугојно, 20. јул 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 1919. године у селу Долац, код Берана. Члан СКОЈ-а од 1935, а члан КПЈ од 1937. године. Када је избила провала у Партији, емигрирао је за Албанију у друштву Милана Куча, Милоша Пајковића, Миливоја Мићовића, Саве Јоксимовића, Радомира Јованчевића, Вуксана Цемовића и Светозара Поповића. Југославенску војску је одслужио је 1937/38. године.^[1]

Организатор је устанка и прикупљања оружја и муниције за устанак. Истиче се у борби на устанак на Беране и успостављање реда у ослобођеним Беранама, као и у борби на Цмиљевици. Тада су он и Бранко Вељић заузели шиптарски бункер и тиме омогућили напредовање Долачке чете којом командује Милисав-Мишан Јованчевић, а фронтом Павле Ђуришић. Припадник је НОП-а од устаничких дана, Комског одреда и Партизанског батаљона „Милош Малишић“. Учесник је Пљеваљске битке и свих борби које води батаљон „Милош Малишић“ на Лубницама, када му од мраза и велике хладноће од -30 степени, није опалила пушка. У каснијим борбама које води Санџачки одред, којим командује Велимир Терзић по Санџаку, око Мојковца и олашина, рањен је у руку (десна рука сломљена у лакту) у борби са четницима.^[1]

У Четврту Црногорску пролетерску бригаду ступа на дан њеног формирања, 16. јуна 1942. године у четврти Комски батаљон у I чету. Пошто није мога да рукује пушком, због рањене руке, у борбе је ишао са пиштољем и бомбама. Истиче се на прелазу пруге Сарајево-Мостар у борби са усташама. Љубо Анђелић, у рату комесар батаљона у ком је Милорад био, у књизи „Ливањска легенда“, описује његову херојску погибију 20. јула 1942. године, на Бугојну, када је први примијетио усташку сатнију-чету и из пиштоља, јер су били веома близу у шуми, убија двојицу усташа, а међу њима и сатника и успјева да баци бомбу на њих. Усташе, ни мртвом Милораду нијесу остали дужни, па њему и Даници Перовић болничарки која је потрчала да га рањеног спашава, одцијецају главе.^[1]

Посмртни остаци су му пренесени и сахрањени у гробницу бораца на Горици, Титоград, 1959. године уз све војне почасти.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.^[1]

Милорадовој мајци Ради предат је Указ о проглашењу за народног хероја, 20. јула 1952. године. Ова предаја организована је под покровитељством сељачке радне задруге „Нови живот“, а предат је у згради основне школе, од стране Среског руководства комитета и народне власти Иванграда.