Митрополит карловачки Софроније

Софроније Подгоричанин (Подгорица — Сремски Карловци, 7. јануар 1711) био је митрополит крушедолски (карловачки) од 1710. до 1711. године.^[1]

Митрополит Софроније је био пореклом из Подгорице.^[2] Замонашио се у Пећкој патријашији. Дуго је био служитељ српског патријарха Арсенија III. Посвећен је за епископа пакрачко-славонског на Спасовдан, 17. маја 1705. године у манастиру Крушедолу^[3] од патријарха Арсенија III и архијереја: фрушкогорског Стефана, јенопољског Исаије и будимског Јефтимија. Потврђен је тек 20. јуна 1708. године од цара Јосифа, а на предлог новоизабраног митрополита крушедолског Исаије (Ђаковића).

Епископ Софроније по доласку у Пакрац затражио је цркву и владичански двор, али и земљу, ливаде, воћњаке и винограде које је откупио унијатски епископ Петроније, а на основу права наследности, и такође наслеђену земљу од поменутог претходника, коју је добио од 1805. године на доживотно уживање. Када су се 1706. године побунили Срби у Малој Влашкој, успео је да их умири и заштити народ од обести грађанских власти.

Затекавши се у Бечу приликом изненадне смрти митрополита Исаије (Ђаковића), послао је његово тело у пратњи архимандрита Никанора (Мелентијевића) у манастир Крушедол. За архиепископа и митрополита изабран је у манастиру Крушедолу 23. априла 1710. године. Том приликом новоизабрани митрополит, добио је наредбу да лично дође у Беч цару да онде добије потврду. Био је царски саветник аустријског владара.

Потврдну грамату, из које се види да су односи између тадашње Крушедолске митрополије и Пећке патријаршије потпуно уређени, добио је Софроније од патријарха пећког Калиника 18. маја 1710. године. Она је издата у селу Немету, близу Темишвара. Између ндва изборна сабора у Крушедолу (1708. и 1710) аустријске власти су на српску јерархију вршиле страховит притисак да прекину све везе са Пећком патријаршијом и свим источним патријарсима из, тобоже, политичких разлога. Међутим, није то био прави разлог. Аустријске власти и римокатоличка црква су били уверени да ће се кидаљем веза међу православним патријаршијама лакше спровести унија.

О раду митрополита Софронија за време његовог краткотрајног архипастирства остало је мало података. Пакрачкој цркви је поклонио Тетрајеванђеље „послужити, Бога единаго въ Троици славити“, а у миклеушкој цркви се чувао антиминс који је осветио 1710. године. За његово време је 1709. обновљена књига „Молбан Пресветој Богородици и правило светом великомученику Теодору Тирону“ у манастиру Хопову, а 1710. године књига „Златоуст“ у манастиру Јаску.

Освештао је српске православне храмове у Беркасову, Бршадину, Илоку.^[4]

Митрополит Софроније умро је већ 7. јануара 1711. године^[5] у Карловцима у 43. години живота и сахрањен је у Саборној Светониколајевској цркви.

• Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра. 
• Веселиновић, Рајко Л. (1986). „Народноцрквена и привилегијска питања Срба у Хабсбуршкој Монархији 1699—1716. године”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 39—54. 
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић.