Нацрт групе академика за Меморандум САНУ
Нацрт групе академика за Меморандум САНУ, познат у јавности и као Меморандум САНУ, нацрт је документа који је израдио одбор од 16 чланова Српске академије наука и уметности у периоду од 1985. до 1986. године. Један од нацрта је као незавршена верзија отуђен од академика и објављен у дневним новинама „Вечерње новости” септембра 1986. године. Меморандум је одмах изазвао бурне реакције у Југославији, због својих погледа на стање нације и захтијева за темељном реорганизацијом државе.[1] Главна тема је тврдња да децентрализација води распаду Југославије и да су Срби дискриминисани уставним уређењем Југославије.[2] У документу се тврди да је развој Србије еродиран подршком осталим дијеловима Југославије. Меморандум је званично осуђен 1986. од стране Владе СФРЈ и Владе СР Србије због подстицања национализма.[3] Неки сматрају да објава документа кључни моменат у распаду Југославије.[4] Преглед
— Никола Хајдин, председник САНУ 2003—2015 Маја 1986, након што је Иван Стамболић позвао владу на разговоре о Косову по први пут од 1981. године,[6] САНУ је изабрала шеснаест угледних академика за израду нацрта меморандума истражујући узроке економско-политичке кризе и како се бавити проблемима.[7] Планирано је да академија усвоји документ прије него што се представи Савезу комуниста Југославије и државним органима.[7] Посљедњи нацрт, међутим, доспио је у режимски таблоид,[7] новине „Вечерње новости” у септембру 1986. године.[1] Новине су напале текст меморандума, описујући га као реакционарни и националистички, али га нису објавиле.[7] Почела је званична кампања СР Србије и припадника Савеза комуниста Србије против меморандума.[7] Меморандум је подијељен на два дијела: „Криза југословенске привреде и друштва” и „Положај Србије и српског народа”.[8] Први дио се односи на економске и политичке фрагментације Југославије које су услиједиле након доношења устава из 1974. године. Други дио се односи на инфериорни статус СР Србије у СФРЈ и положај Срба у СР Хрватској и на САП Косову. У меморандуму се тврди да је Јосип Броз Тито додатно ослабио Социјалистичку Републику Србију подијелом територије и стварањем аутономних покрајина Војводина и Косово, што није урађена и у осталим југословенским републикама. Коста Михаиловић је дао допринос на пољу економије, Михаило Марковић на пољу самоуправљања, а Василије Крестић на пољу положаја Срба у Хрватској. Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта, што је део домена политичке пропаганде.[9] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[10] Пријем
— Милош Мацура, академик САНУ Меморандум је осудио Савез комуниста Југославије, укључујући Слободана Милошевића, будућег предсједника Србије, који је јавно рекао да је меморандум „ништа друго него најцрњи национализам”, и Радована Караџића, будућег лидера Срба у Босни и Херцеговини, који је изјавио „бољшевизам је лош, али национализам је још гори”.[11] Упркос овим изјавама, Милошевић, Караџић и други српски политичари су се јавно сложили са већим дијелом меморандума и формирали блиске политичке везе са његовим писцима као што су Михаило Марковић, који је постао замјеник предсједника Социјалистичке партије Србије, и Добрица Ћосић, који је именован за предсједника Савезне Републике Југославије 1992. године.[3] Према речима академика Симе Ћирковића, спорни Меморандум САНУ треба сматрати за „такозвани меморандум“ јер га Академија никада није званично усвојила и сматра да је зато називање документа „меморандумом“ манипулација.[12] Један од аутора нацрта меморандума историчар Василије Крестић, изјавио је да је нацрт био примарно антикомунистички а потом и југословенски документ и да су се академици залагали за одржавање Југославије али и побољшања укупног положаја српског народа у држави.[13] Нацрт Меморандума је изразито критиковао Хелсиншки одбор за људска права.[14] Тврдње у нацрту меморандума
Аутори
— Дејан Медаковић, потписник меморандума и председник САНУ 1999–2003 Комисија се састојала од 16 српских интелектуалаца:[16] Референце
Литература
Спољашње везе
|
||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
