Обожавање је чин религијске посвећености (девоције) углавном усмерене према божанству. Чин обожавања се може обављати индивидуално, или у неформалној или формалној групи, или преко одређеног вође. Такви чинови су и одавање почасти на разне начине (један је заједничка молитва у некој форми, нпр. намаз).[1]
Обожавати означава чињење молитве или одређене врсте обредаБогу или божанству, али и сматрање чега идолом и/или култом; представља синоним речи богослужење, богослужје и клањање. Сва ова значења термина се своде на једно: подизање ентитета који се разматра на степен божанства од свега оног што се уопштено сматра божанством — осећањима, речју тј. делом.[2]
У савременом друштву и социологији, неки аутори коментаришу начине на које људи више не обожавају препозната божанства него и (или уместо тога) обожавају потрошачке брендове,[3] спортске тимове и друге људе (селебретије / познате личности).[4] Социологија стога проширује овај аргумент да би се сугерисало да је ван религије обожавање процес у којем друштво обожава себе, као облик самовалоризације (самовредновања) и самоочувања.[5] У муслиманском свету, реч обожавање (у дословном контексту обожавања) забрањено је користити ако се односи на неки објекат или радњу а не искључиво на Алаха.[2]
Обожавање Бога у православљу није теолошки термин, али је реч која одређује значење за низ теолошких појмова. Пост, молитва, покајање, богослужење су речи истог семантичког поља. Међутим, и поред тога, у православљу постоји потреба да се реч „поштовање Бога” користи као термин, који раздваја појмове „иконопоштовање” и „обожавање Бога”, пратећи ранохришћанску традицију, према којој поштовање тзв. светиња (икона, моштију, крста, на коме је Христос разапет), поштовање светиња и поштовање светитеља и Богородице. Директно служење Богу означава се изразом „обожавање Бога“, што одговара грчком латреиа, што значи непосредно служење Богу, заобилазећи једно или друго посредовање.
Референце
^Fergusson, David (2008). „The Theology of Worshp: A Reformed Perspective”. Ур.: Forrester, Duncan B.; Gay, Doug. Worship and Liturgy in Context: Studies and Case Studies in Theology and Practice. Norwich: Hymns Ancient and Modern Ltd. стр. 71. ISBN9780334041689. Приступљено 28. 12. 2018. „The English term 'worship' itself derives from an Anglo-Saxon word for 'honour' (weorthscipe) suggesting again that worship is an action honouring one who is worthy.”
Stevens, James H. S. (2002), Worship In The Spirit - Charismatic Worship In The Church of England. ISBN1-84227-103-2., Paternoster.
Ward, Pete (2005), Selling Worship - How What We Sing Has Changed The Church. ISBN1-84227-270-5., Paternoster.
Warner, Rob (2007), Reinventing English Evangelicalism 1966-2001 - A Theological And Sociological Study. ISBN978-1-84227-570-2., Paternoster, . Chapter 2 includes a study of changing worship styles.
Lupia, John N., (1995) "Censer," The New Grove's Dictionary of Art (Macmillan Publishers, London)
Irons, Edward A. (2010), „Statues-Buddhist”, Ур.: Melton, J. Gordon; Baumann, Martin, Religions of the world: a comprehensive encyclopedia of beliefs and practices (2nd изд.), Santa Barbara, California: ABC-CLIO, стр. 2822—5, ISBN978-1-59884-204-3