Политичка социологија

Социологија
Кратак преглед Историја
Теорије
Позитивизам Антипозитивизам Функционализам Теорије конфликта Средњи опсег Математичка социологија Критичка теорија Социјални конструктивизам Структурализам Интеракционизам Основа и надградња
Методи
Емпиријска Квантитативна Квалитативна Историјска Рачунарска Етнографија Етнометодологија Анализа мрежа
Подобласти
Конфликт Криминологија Културна Развојна Девијантност Демографија Образовање Економска Животна средина Породица Феминизам Пол Здравље Индустријска Неједнакост Знање Право Књижевност Медицинска Војна Организацијска Политичка Раса и етнички односи Религија Рурална Наука Друштвене промене Друштвени покрет Социјална психологија Стратификација Технологија Урбана
Индекс
Људи Организација Часописи Индекс Хронологија
п р у

Политичка социологија је научна дисциплина чији је предмет однос политике, државе и друштва.

Четири основна поља традиционалне политичке социологије су:

1. друштвено политички развој модерне државе;
2. Питање "Ко влада?" Како друштвене неједнакости између група (класа, раса, род итд.) детерминишу или утичу на политику;^[1]
3. Како јавно мњење, идеологија, личности, друштвени покрети и ванинституционалн политички токови утичу на формалну политику;
4. Односи моћи између и унутар друштвених група (нпр. породица, радног места, организација, бирократије, медија).^[2]

Другим речима, политичка социологија се традиционално бавила тиме како друштвени токови, друштвена динамика и структуре доминација утичу на формално политичке процесе као и тиме како различите друштвене снаге утичу на формирање политике.^[3]

У политичкој социологији можемо разликовати три основна теоријска приступа: плурализам, теорију елита и класну анализу (која се поклапа са марксистичком анализом).^[4]

Плурализам види политику најпре као поље надметања мноштва интересних група.
Теорија елита се понекад назива и државо-центрични приступ. Она објашњава шта држава чини узимајућу у обзир ограничења која постављају формалне организације, полу-аутономни државни службеници, и интересе који произилазе из државе као јединствене организације која концентрише моћ. Водећа представница оваквог схватања државе је Теда Скопол (Theda Skocpol).
Класна теорија у политичкој социологији наглашава политичку моћ капиталистичке класе.^[5] IМОже се поделити у два дела. Један је "инструменталистички" или приступ "структура моћи", а други је структурално-функционалистички приступ. Приступ структура моћи се фокусира на питање "Ко влада?" а познат представник је Вилијем Домхоф (G. William Domhoff). Структурални приступ нагалашава начин на који капиталистичка економија фунционише; допуштајући држава да утиче само на одређен начин и у одређеној количини. Представници оваквог схватања су Никос Пуланцас и Боб Јесоп (Nicos Poulantzas, Bob Jessop).

Теоријски темељи политичке социологије настали су у оквиру ренесансне републиканске традиције и теорије друштвеног уговора. Оснивачи модерне политичке социологије су Карл Маркс и Макс Вебер.

Савремени развој политичке социологије изражава се у неколико основних тематских подручја: теорије политичке моћи, теорије интереса и друштвених покрета.

Овакав развој делимично је резултат све веће сложености друштвених односа, организовања друштвених покрета и релативног слабљења државе као последица глобализације. Ипак, највећим делом, то је резултат радикално новог промишљања друштвене теорије уопште. Она је сад подједнако фокусирана и на микропитања (као што су формирање идентитета у социјалној интеракцији, политика знања, и ефекти оспоравања значења структура) и на макро питања (као што су заузимање и контрола државне моћи). Главни утицаји овде су: Стјуарт Хол (Stuart Hall), пост-структурализам (Мишел Фуко, Џудит Батлер), прагматизам (Luc Boltanski), теорија структурације (Anthony Giddens), и културна социологија (Jeffrey C. Alexander).