Социјална психологија је научна дисциплина која се налази између социологије и психологије, а бави се друштвеним понашањем људи или интеракцијама људи у друштвеним групама.[1] Основно занимање социјалне психологије је социјализацијаличности или како се човек као биолошко биће укључује у друштвену заједницу и постаје социјално биће, што му је иманентно природи[2]. Такође, социјалну психологију занимају интеракције међу људима унутар групе и групно понашање. Предмет интересовања социјалне психологије данас је толико широк да се може говорити о скупу научних дисциплина које „покривају“ све облике човековог живота јер су сви облици човековог живота и социјални и психички феномен и као такви предмет мулти и интердисциплинарног истраживања под окриљем социјалне психологије као својеврсне мета друштвене науке (могући начин виђења социјалне психологије).[3] Оснивачем Социјалне психологије сматра се руски научник Борис Паригин.
[4] Социјална психологија је донекле премостила јаз између психологије и социологије, али и даље постоји јаз између та два поља. Ипак, социолошки приступи психологији остају важан пандан конвенционалним психолошким истраживањима.[5] Осим поделе између психологије и социологије, постоји разлика у нагласку између америчких и европских социјалних психолога, јер су се први традиционално више фокусирали на појединца,[6] док су други генерално више пажње посвећивали појавама на нивоу групе.[7]
Историја
Иако су питања социјалне психологије већ била разматрана у филозофији током већег дела људске историје - као што су списи исламског филозофа Ал-Фарабија, који су се бавили сличним питањима[8] - модерна научна дисциплина отпочета је у Сједињеним Државама када је Америчко социолошко удружење (ASA) основано је 1905.[9]
19. век
У 19. веку социјална психологија била је поље у настајању из ширег поља психологије. У то време многи психолози су се бавили развојем конкретних објашњења за различите аспекте људске природе. Покушали су да открију конкретне узрочно-последичне везе које објашњавају друштвене интеракције. Да би то учинили, применили су научне методе на људско понашање.[10] Прва објављена студија у том пољу био је експеримент Нормана Триплета из 1898. године о феномену друштвених олакшица.[11] Ови психолошки експерименти касније су настали као темељ многих друштвених психолошких налаза 20. века.
Током Другог светског рата, социјални психолози су се углавном бавили студијама убеђивања и пропаганде америчке војске (види такође психолошки рат). Након рата, истраживачи су се заинтересовали за разне друштвене проблеме, укључујући питања рода и расних предрасуда. Најважнији и спорнији од њих били су Милграмови експерименти. Током година непосредно након Другог светског рата, постојала је честа сарадња између психолога и социолога. Две дисциплине су се, међутим, последњих година све више специјализовале и изоловале једна од друге, при чему су се социолози генерално фокусирали на макро карактеристике, док су се психолози углавном фокусирали на превасходно микро карактеристика.[5]
Крај 20. века и модерно доба
Шездесетих година постојало је све веће интересовање за теме попут когнитивне дисонанце[12], интервенције посматрача и агресије. До 1970-их, међутим, друштвена психологија у Америци је достигла кризу, јер су се појавиле жестоке расправе о питањима попут етичке забринутости о лабораторијским експериментима, о томе да ли становиште заправо може предвидети понашање и колико се научног исраживања може учинити у културном контексту.[13] Ово је такође било време када је ситуационизам почео да оспорава релевантност собства и личности у психологији.[14]
Током осамдесетих и деведесетих година 20. века, социјална психологија је достигла зрелији ниво, посебно у погледу теорије и методологије.[14] Сада пажљиви етички стандарди регулишу истраживање, а појавиле су се и плуралистичке и мултикултуралне перспективе. Савремене истраживаче занимају многи феномени, мада су атрибуција,[15]друштвена спознаја[16][17][18][19] In cognitive neuroscience the biological basis of social cognition is investigated.[20][21][22][23] и концепт себе[24][25] вероватно подручја највећег раста последњих година.[26] Социјални психолози су такође задржали своја примењена интересовања доприносом у социјалној психологији здравља, образовања, права и на радном месту.[27]
Референце
^Allport, G. W (1985). „The Historical Background of Social Psychology”. Ур.: G. Lindzey and E. Aronson. The Handbook of Social Psychology. New York: McGraw Hill. стр. 5.
^Batson, C. Daniel; Duncan, Bruce D.; Ackerman, Paula; Buckley, Terese; Birch, Kimberly (1981). „Is empathic emotion a source of altruistic motivation?”. Journal of Personality and Social Psychology. 40 (2): 290—302. doi:10.1037/0022-3514.40.2.290.
^Bente, Gary; Leuschner, Haug; Issa, Ahmad Al; Blascovich, James J. (2010). „The others: Universals and cultural specificities in the perception of status and dominance from nonverbal behavior”. Consciousness and Cognition. 19 (3): 762—777. PMID20630775. doi:10.1016/j.concog.2010.06.006..
^Shaffer, D.R.; Kipp, K. (2009). „Chapter 12: Theories of social and cognitive development”. Developmental Psychology: Childhood and Adolescence. Wadsworth Publishing Company. ISBN978-0-495-60171-5.
Van Bavel, J.; Xiao, Y.J.; Cunningham, W.A. (2012). „Evaluation is a dynamic process: Moving beyond dual systems models”. Social and Personality Psychology Compass. 6 (6): 438—454. S2CID18402451. doi:10.1111/j.1751-9004.2012.00438.x.
Breckler, S. J, & Wiggins, E. C. (1992). On defining attitude and attitude theory: Once more with feeling. In A. R. Pratkanis, S. J. Breckler, & A. C. Greenwald (Eds.), Attitude structure and function. Hillsdale, NJ: Erlbaum. pp. 407–427
Eagly, A, & Chaiken, S. (1995). Attitude strength, attitude structure and resistance to change. In R. Petty and J. Kosnik (Eds.), Attitude Strength. (pp. 413–432). Mahwah, NJ: Erlbaum.
Fazio, R. H. (1986). How do attitudes guide behavior? In R. M. Sorrentino & E. T. Higgins (Eds.), The handbook of motivation and cognition: Foundations of social behavior (pp 204–243). New York: Guilford Press.
Festinger, Leon; Carlsmith, James M. (1959). „Cognitive consequences of forced compliance”. The Journal of Abnormal and Social Psychology. 58 (2): 203—210. PMID13640824. doi:10.1037/h0041593..
Joseph P. Forgas, Joel Cooper, William D. Crano. 2010. The Psychology of Attitudes and Attitude Change. Publisher Routledge. ISBN9781848729087
Gerd Bohner. 2002. Attitudes and Attitude Change: Social Psychology. Publisher-Psychology Press. ISBN9780863777790
Greg Maio, Geoffrey Haddock. 2010. The Psychology of Attitudes and Attitude Change: Sage Social Psychology Program. Publisher SAGE. ISBN9781412929752
Dolores Albarraci, Blair T. Johnson, Mark P. Zanna. 2005. The Handbook of Attitudes. Publisher Routledge. ISBN9780805844931
Frank M. Andrews. 1991. Measures of Personality and Social Psychological Attitudes. Publisher-Gulf Professional Publishing. ISBN9780125902441
John P. Robinson, Phillip R. Shaver.1980. Measures of Social Psychological Attitudes. Publisher Survey Research Center, Institute for Social Research. ISBN9780879441302
Eagly, Alice H.; Chaiken, Shelly1993. The Psychology of Attitudes. Publishers-Harcourt Brace Jovanovich College.
Eagly, Alice H, and Shelly Chaiken. 1998. "Attitude, Structure and Function." In Handbook of Social Psychology, ed. D.T. Gilbert, Susan T. Fisk, and G. Lindsey, 269–322. New York: McGowan-Hill.
Darley, J. M.; Latane, B. (1968). Journal of Personality and Social Psychology. стр. Bystander intervention in emergencies: Diffusion of responsibility.