Румуни у Мађарској

Румуни у Мађарској
рум. Românii din Ungaria; мађ. Magyarországi románok
	Румунска застава
Укупна популација
	35.641 (2011.)
Региони са значајном популацијом
	углавном жупаније Бакеш, Пешта, Ђер-Мошон-Шопрон, Комаром-Естергом, Ноград и град Будимпешта
Будимпешта	6.189
Бекеш	5.137
Пешта	4.000
Хајду-Бихар	2.000
Чонград-Чанад	1.500
Хевеш	500
Јас-Нађкун-Солнок	500
Језици
	мађарски и румунски
Религија
	Превославци, римокатолици, лутерани
Сродне етничке групе
	Румуни

Румуни у Мађарској (рум. Românii din Ungaria, мађ. Magyarországi románok) су мањинуа у Мађарској. Према последњем мађарском попису из 2011. године (на основу самоопредељења),^{[тражи се извор]} укупан број становника Мађаске који су се изјаснили Румунима је било 35.641 или 0,3% укупне популације, што је значајно повећање у односу на 8.482 или 0,1% из 2001. године. Заједница је концентрисана у градовима и селима у близини до румунске границе, као што су Батања, Елек, Кетеђхаза, Пустаотлака и Мехкерек, и у граду Ђула. Румуни такође живе и у главном граду Мађарске Будимпешти. Од 2011. Румуни представљају једну од највећих мањинских заједница у Мађарској.

Историја

Историјски гледано, значајан део данашње Румуније био је део Краљевине Мађарске. И најстарији сачувани документи из Трансилваније помињу Влахе. Без обзира на тему румунског присуства/неприсуства у Трансилванији пре мађарског освајања (види Порекло Румуна), први писани извори о румунским насељима потичу из 13. века, запис о селу Олахтелук у округу Бихар писан је из 1283. године.^[2]^[3] 'Земља Румуна',Terram Blacorum (1222,1280)^[3]^[4]^[5]^[6] појавила се у Фогарашу и ова област се помиње под другим именом олахи (Olachi) 1285.^[3] Прво појављивање наводног румунског имена 'Ола' у Мађарској потиче из повеље (1258).^[3] Били су значајно становништво у Трансилванији, Банату, Марамарошу (Марамуреш) и Партијуму.

Године 1881. насеља са румунском већином пројектована на данашњу територију Мађарске била су: Беде, Ченгерујфалу, Кетеђхаза, Кересакал, Мађарчанад, Мехкерек, Мезепетерд, Пустаотлака и Векерд.^[7] Важне заједнице живеле су у Батоњи, Елеку, Керешсегапати, Летавертешу, Њирадоњу, Почају, Шаркадкерестуру и Жаки.^[7] Након Тријанонског споразума из 1920. године, Мађарска се приближила етничкој хомогености, са само 10,4% мањина, од којих су 6,9% били Немци, а Румуни су чинили око 0,3%.

Број Румуна у Мађарској се накратко повећао са почетком Другог светског рата када је Мађарска анектирала делове Чехословачке, Румуније и Југославије. Ове анексије су потврђене Минхенским споразумом (1938), две Бечке арбитраже (прва 1938. и друга 1940). Конкретно, становништво северне Трансилваније, према мађарском попису из 1941. године, чинило је 53,5% Мађара и 39,1% Румуна.^[8]

Године 1950. у Ђули је основана Фоја Романеска („Румунски лист“, тада познат под другим именом). Биле су то прве новине румунске мањине у модерној Мађарској и тренутно су оне са најдужим и најширим тиражом у земљи.^[9]^[10]

Референце

^ 2011. Годишњи попис
^ György Fejér, Codex diplomaticus Hungariae ecclesiasticus ac civilis, Volume 7, typis typogr. Regiae Vniversitatis Vngaricae, 1831 [1]
^ ^а ^б ^в ^г Tamás Kis, Magyar nyelvjárások, Volumes 18-21, Nyelvtudományi Intézet, Kossuth Lajos Tudományegyetem (University of Kossuth Lajos). Magyar Nyelvtudományi Tanszék, 1972, p. 83 [2]
^ Dennis P. Hupchick, Conflict and chaos in Eastern Europe, Palgrave Macmillan, 1995 p. 58 [3]
^ István Vásáry, Cumans and Tatars: Oriental military in the pre-Ottoman Balkans, 1185-1365, Cambridge University Press, 2005, p. 28 [4]^{[мртва веза]}
^ Heinz Stoob, Die Mittelalterliche Städtebildung im südöstlichen Europa, Böhlau, 1977, p. 204 [5]
^ ^а ^б „Hungarian 1881 census” (на језику: мађарски).
^ Károly Kocsis, Eszter Kocsisné Hodosi, Ethnic Geography of the Hungarian Minorities in the Carpathian Basin, Simon Publications LLC, 1998, p. 116-153 [6] Архивирано 2015-04-03 на сајту Wayback Machine
^ Iova, Eva (2006). „Rolul presei în viața unei minorități. Perspectivă generală cu referire la evoluția în timp a săptămânalului "Foaia Românească"” (PDF). Studii de Știință și Cultură (на језику: румунски). 2 (5): 123—125.
^ Dogot, Cristina Maria (2008). „Românii din Ungaria și modul de raportare la problema identitate / alteritate reflectat în publicațiile de limbă română”. Ур.: Sorin Radu, Vasile Ciobanu. Partide politice și minorități naționale din România în secolul XX (на језику: румунски). 3. Editura Universității "Lucian Blaga". стр. 332—362. ISBN 9789737865564.