Трансилванија или Ердељ (рум.Transilvania или Ardeal; мађ.Erdély; нем.Siebenbürgen) је географско историјски крај који се простире у карпатском басену данашње Румуније.
Први докуменат који се може пронаћи је из 1075. и позива се на Ултра Силвам (лат.Ultra silvam) или у преводу преко шума, како називају ту територију. Такође у истом столећу за ту територију су користили и Партес Трансилвана (лат.Partes Transsylvana), почетком 12. века у Легенда Санкти Герхарди (Legenda Sancti Gerhardi) се позивају на исти назив који значи крајеви преко шуме, тако да се у тадашњој Краљевини Мађарској то и одомаћило као службени назив. Међутим у свакодневном говору се и даље користио Ердељ као одредница, први докуменат који је то забележио је хроника из 12. векаГеста Хунгарорум (Gesta Hungarorum) која је спомиње као Ердеелв (Erdőelv).
Превод мађарског назива су користили и Немци Ибервалд (Über Walt) у XIII и XIV веку у документима, а у каснијем периоду су прешли на назив Зибенбирген („Siebenbürgen”), што значи седам градова. Данашња имена тих седам градова, тадашњих утврђења, су: Брашов (Braşov), Сигишоара (Sighişoara), Медијаш (Mediaş), Сибињ (Sibiu), Себеш (Sebeş), Бистрица (Bistriţa) и Клуж-Напока (Cluj-Napoca).
Први румунски документ који бележи име Ердеља је из 1432. године и Ардеал („Ardeal”) се јавља као Арделиу („Ardeliu”).
Географија
мапа Трансилваније (зелено)Географија Ердеља
Историјски Ердељ заузима површину од 57.000 км² и просечна надморска висина је између 300 до 500 m. Налази се на источном делу карпатског базена и оивичен је на југу са Снежником (Havasalföld) и јужним Карпатима, на истоку са Молдавијом и Буковином. Док северне и западне границе су Марамуреш, Сатумаре, Силађшаг и такозвани Алфелд (Alföld).
Од планинских делова Карпата најпознатија је Харгита, а од река кроз Ердељ протичу Мориш, Самош и Олт који и извире у Ердељу.
Власи и Словени на подручју данашње Трансилваније, 6-8. векВлашко-словенско војводство војводе Гелуа и Секељи на подручју Трансилваније у 9. веку (према мађарском историчару Др. Шандору Маркију).
Први подаци потичу из VI века п. н. е., када се помињу Агатурси, да су живели на том подручју. После тога између III и II века п. н. е. се помињу Келти, а Дачани се помињу између II и I века, када на сцену ступају Римљани (106. година п. н. е.) и већи део Ердеља допада римском царству и настаје провинција под називом Дакија.
Због све већег упада Гота у ову провинцију становништво се већином исељава и Ердељ на неки начин постаје пролазна станица за различите номадске народе и освајаче као што су Визиготи, Таифали, Хуни, Авари, Словени, Бугари и тако даље. По подацима из раних средњовековних хроника и неким ископинама у подручју Бодрог-Алшобу, приликом проласка Мађара и њиховог доласка у данашње пределе Мађарске895. године, они наилазе на подручје где један народ говори мађарски. По тим подацима то су били преци Секеља који и данас живе на тим просторима југоисточног Ердеља. У причама народа из тог краја и даље живи уверење да они потичу од Хуна који су се повукли у те крајеве после распада Атилиног царства и нестали са историјске сцене.
Од IX века до 1526. године
Од 1001. године и Ердељ потпада под мађарску краљевину и њоме управља краљевски намесник. У 13. веку се наилази у списима на прво раздвајање становништва на нације и то су помињу Мађари, Секељи, Саси и Румуни (или Власи како су их тада називали) који су се тада у већем броју, по неким подацима, доселили у те крајеве.
После Будаи Нађ Анталове буне 1437. године политички систем се базирао на владавини привилегованих из заједнице трију народа: Мађара, Секеља и Саксонаца.
Кључну улогу у уздизању Ердеља у првој половини 15. века је имао Сибињанин Јанко (Hunyady János). Његови успешни походи против Турака донели су му 1446. године статус гувернера у Мађарској и 1448. године папско признавање за принца Трансилваније. Јанош Хуњади је иначе био и отац познатог Матије Корвина (Matthias Corvinus of Hungary)
У 16. веку, тачније 1526. године, после Мохачке битке, Ердељ потпада под владавину Османског царства, али и даље задржава своју територијалну неподељеност.
Први полунезависни владар и кнез у Ердељу је био Јован II Жигмунд Запоља (János Zsigmond) и то од 1540. године. Он је 1568. године на скупштини у Торди издао гаранцију за слободу вере. То је у ондашње доба један од првих законских аката који је давао ту слободу. Четири званичне вере су добиле ову привилегију од Турака: римокатоличка, евангелистичка (лутерани), реформати (калвинисти) и унитаристи (Мађарска Унитаристичка црква). Румунска Православна црква није званично призната због своје тадашње неорганизованости, али је била толерисана. Већина Секеља је тада припадала реформатској цркви и реформисти су тада веома много утицали на развој књижевности и културе код Секеља.
У Ердељу, као полунезависној кнежевини, и Турци и Аустријанци су се трудили да појачају свој утицај. Тако да је територија под називом Партиум припојена Ердељу и то 1571. године по споразуму између Јована Жигмунда и Хабзбурговаца.
Између 1. новембра1599. године и 5. августа1601. године, Ердељ бива освојен од стране Михаела Храброг, првог румунског ујединитеља, али и даље има своју самоуправу.
У 17. веку Ердељ доживљава свој процват. Габор Бетлен (Bethlen Gábor), протестант, уздиже културу и постаје мецена уметности и науке тадашњег Ердеља. Такође се успешно убацује у такозвани Тридесетогодишњи рат на страну победника и придобија велики углед за Ердељ. Две најјаче племићке фамилије тог доба су биле Батори (Báthori-család) и Ракоци (Rákóczi-család) које су дали по неколико ердељских владара.
1699. године споразумом, Карловачким миром, склопљеним између Турске и Аустрије, Ердељ потпада под управу Хабзбурга. 1704. године Ференц II Ракоци (II. Rákóczi Ferenc) диже буну против Хабзбуршке власти, али она бива угушена и власт Хабзбурговаца учвршћена. Ипак Ердељ је опет задржао територијалну и културну независност.
Аустријски генерал Буков (Buccow) је по наредби Марије Терезије проводио насилну мобилизацију, против које су се побунили Секељи, и 7. јануара1764. године у месту Мадефалва је на тај дан је убијено неколико стотина Секеља од стране аустријске војске. Тај догађај је познат у историји Секеља као Мадефалска трагедија (Madéfalvi veszedelem). После тога догађаја на хиљаде Секеља се одселило из матице за Молдавију, а у каснијем периоду и у Буковину где су основали нова насеља, тачније пет села, где су живели до 1940. године када су и последњи Секељи напустили та села.
За време револуционарне 1848. године главно обележје је било неслагање Мађара, Румуна и Хабзбуршке Монархије. Рат се разбуктао у новембру те године између румунских и саксонских трупа под Аустријском командом и мађарских трупа под командом пољског генерала Јожефа Бема. После почетних успеха мађарских трупа и пораза аустријских, дошло је до интервенције армије руског Цара Николе I, и мађарске снаге су поражене у бици код Темишвара9. августа1849. године.
Угушивши побуну уз помоћ Царске Русије, Аустрија је предузела неколико мера да поново учврсти своју моћ, између осталог успоставила је репресивни режим у Мађарској и владала Трансилванијом преко војног гувернера и дала држављанство Румунима. Али ипак убрзо после тога Компромисом из 1867. који је устоличио Аустроугарску монархију специјални статус Ердеља се укинуо и Ердељ бива припојен Мађарској Краљевини.
По попису становништва из 1910. године Ердељ је имао 34,2% Мађара-Секеља, 55,1% Румуна и 8,7% Немаца (Дунавске Швабе и Саси) и осталих 2%.
Трансилванија као део Румуније
Распадом Аустроугарске почетком 1918, народи који су живели у оквиру на том тлу, почели су да траже независност од бивше Монархије. Прве су вође Трансилванијске Румунске Националне Партије позвале на уједињење свих Румуна у једну државу, на митингу у Алба Јулији од 1. децембра1918. То је потврђено и од стране Националног савета Трансилванијских Немаца и Савета Дунавских Немаца Баната. Као одговор Мађари су у Клужу 22. децембра 1918. потврдили лојалност Трансилванијских Мађара матици.
Версајским уговором Трансилванија је комплетно стављена под управу Румуније, територијално и економски. После побуне Мађара и пораза Кун Белине мађарске совјетске републике од стране румунске армије, Сент Жерменским уговором из 1919. и Трианонским уговором (Потписаним јуна1920) где су одређене нове границе између Мађарске и Румуније и статус Трансилваније а самим тим и статус старог Ердеља.
Краљ Фердинанд I од Румуније и краљица Марија од Румуније су крунисани у Алба Јулији 1922. као краљ и краљица целе Румуније.
У августу1940. на другом заседању у Бечу (тзв. Друга бечка арбитража) северни део Трансилваније је додељен Мађарској, али после уговора у Паризу 1947. на крају Другог светског рата, територија је враћена Румунији тако да су границе Мађарске враћене на оне из Трианонског уговора из 1920. године.
Демографија
Призор са пијаце у Трансилванији (1818)
У данашњој Трансилванији живи популација од 7,5 милиона становника. Највећи удео чине Румуни па следе Мађари. Ове две групе се разликују, осим по пореклу, по традицији, култури и вери. Румуни чине већинско становништво у 14 округа, док Мађари у два округа и то у Харгити 84% и у Ковасни 73%.
Демографија се у задњих стотину година променила. У некада најважнијем културном центру Ердеља, Клужу, сада живи 20% Мађара. А од 500.000 ердељских Саса и Шваба скоро да није остало ништа. Једино се, од већих градова, у Темишвару и Нађсебену могу наћи остаци ових народа. Поред набројаних у данашњу структуру становништва улазе Роми, Русини, Словаци, Срби, Бугари, Чеси, Јевреји и тако даље.
Број становника и проценат по већинским групама по попису из 1992. године
Од 1945. Ердељ је напустило отприлике 300.000 Мађара, 400.000 Немаца и 50.000 Јевреја, а и велики број Румуна емигрирао је у западне земље. Сви ови емигранти заувек су напустили Ердељ из различитих разлога, од којих су најважнији економски, политички и национални.
Почевши од 15. века, на подручје Трансилваније досељавају се мање скупине српског становништва, а крајем 16. века на просторе између Ђуле (Алба Јулија, Ердељски Београд)[2][3] и Тевиша доселиле су се многе српске избеглице из Баната, након пропасти устанка (1594) против Турака у Темишварском пашалуку.[4][5] Везе између обновљене Српске патријаршије (1557-1766) и православних хришћана у Трансилванији постојале су већ од друге половине 16. века, а другој половини 17. века, православни митрополит Трансилваније био је српски владика Сава Бранковић, који је умро у Ђули (1683). У наредном периоду, од почетка 18. века, па све до средине 19. века, врховну црквену надлежност над праволсавцима у Трансилванији имала је Карловачка митрополија.[6][7]
