Самоуправна црква
Самоуправна црква (рус. самоуправляемая церковь) јесте помјесна црква под јурисдикцијом Руске православне цркве. Патријарашким томосом јој се признаје самосталност у црквено-административним, црквено-привредним, црквено-просвјетитељским и црквено-грађанским пословима. ИсторијаСамоуправне цркве унутар Руске православне цркве су: Летонска православна црква, Православна црква Молдавије и Естонска православна црква. Статус „самоуправног дијела” има Руска православна загранична црква.[1] Затим, Украјинској православној цркви је признат статус самоуправне цркве са правима широке аутономије.[2] Са тим статусом се налази изнад свих аутономних и самоуправних цркава унутар Руске православне цркве. Од 2003. године и Архиепископија сјеверноамеричка под јурисдикцијом Антиохијске патријаршије има самоуправни статус (енгл. self-ruled). УстројствоНа челу самоуправне цркве се налази митрополит или архиепископ који је и епархијски архијереј. Предстојатеља бира сабор самоуправне цркве из реда кандидата које утврђује патријарх и Свети синод Руске православне цркве. Изабрани кандидат ступа на предстојатељску дужност након потврде патријарха.[3] Предстојатељ може бити стални члан Светог синода.[4] Предсједник је сабора и синода самоуправне цркве. Основни црквеноправни акт самоуправне цркве је устав.[5] Помјесни сабор Руске православне цркве одлучује о оснивању или укидању самоуправне цркве. Патријарх и Свети синод одлучују о оснивању или укидању епархија унутар самоуправне цркве на предлог њеног синода уз накнадну потврду Архијерејског сабора. Све архијереје самоуправне цркве бира њен синод из реда кандидата које утврђује патријарх и Свети синод. Ови архијереји су чланови Помјесног сабора и Архијерејског сабора, а могу бити и чланови Светог синода.[6] Највиша судска власт за самоуправну цркву су Високи општецрквени суд и Архијерејски сабор Руске православне цркве.[7] Види јошРеференце
|
Portal di Ensiklopedia Dunia
