Сарацени

Сарацени (лат. Saraceni, стгрч. Σαρακηνοί — „источни људи” ← арап. شرق — шарк — „исток”) номадско племе Бедуина, које је живјело дуж границе Сирије. Тај народ помиње још грчки научник из 1. и 2. вијека н. е. Клаудије Птолемеј и римски историчар из 4. вијека Амијан Маркелин.

Термин Сарацени је био општи назив за арапске муслимане у широкој употреби међу хришћанским писцима у Европи током средњег вијека. До 12. вијека, „Сарацен” постаје синоним за „муслимана” у средњовијековној латинској литератури.

Данас историчари користе овај назив за становништво Арапског калифата у периоду од 7. по 13. вијека (до освојења Абасидског калифата, као посљедице блискоисточног похода Монгола)^[1].

Мијењање значења термина током историје

Значење термина се мијењало током историје.

У раним вијековима нове ере, грчки и латински писци су користили овај термин за људе који живе у пустињским областима у близини римске провинције Арабије. Разликовали су се од људи који су били познати као Арапи.^[2]^[3] Најприје се „Сарацени” у виду лат. „Araceni” помињу у шестој книзи „Природне историје” Плинија Старијег (VI. 157)^[4] (трећа четвртина 1. вијека), у „Арабици” Уранија^[5] (Fr. 11) (1. вијек), затим у „Приручнику географије” Клаудија Птоломеја (средина 2. вијека) у списку народа Срећне Арабије (131; 6. 7.21).^[6]

У Европи током раног средњег вијека, термин се почиње везивати са арапским племенима.^[7] Поједини аутори, као на примјер, Јевтимије Зигабен неосновано су повезивали ријеч „Сарацени” с именом библијске Саре.^[8]

До 12. вијека, „Сарацен” постаје синоним за „муслимана” у средњовијековној латинској литератури. Ширење тог значења појма Сарацен почело је вијековима раније међу Византијцима, као што се види у документима из 8. вијека.^[2]^[9]^[10] У вријеме крсташких похода европски аутори почели су да називају Сараценима све муслимане, често користећи као синоним назив „Маври”. Најчешће се, у вријеме крсташких похода, овај термин везивао за Турке муслимане, који су успјешно војевали против крсташа.

У западним језицима прије 16. вијека, „Сарацен” је био општи назив за Арапе муслимане, а ријечи „ислам” и „муслиман” нису биле у општој употреби (осим у неким појединачним случајевима).^[11]

Види још

Референце

^ Сарацин — статья в энциклопедии «Кругосвет»
^ ^а ^б Daniel 1979, стр. 53
^ Retso 2003, стр. 505–506
^ Naturalis historia. Liber VI. 157
^ Списи Уранија нису сачувани, њих цитира Стефан Византијски у својој книзи «Етника» → Stephani Byzantii. «Ethnicorvm quae svpersvnt» 1849. p. 556
^ Claudii Ptolemaei «Geographia», Том 2. Sumptibus et typis Caroli Tauchnitii, 1845 p. 102
^ "Saracen," Encyclopædia Britannica. 2012 Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (18. децембар 2007). Britannica Concise Encyclopedia. 27. 4. 2012.
^ Евфимий Зигабен «Догматическое всеоружие православной веры» PG 130
^ Kahf 1999, стр. 181
^ Retsö 2003, стр. 96
^ Tolan 2002, стр. 15.

Литература

Daniel, Norman . (1979). The Arabs and Mediaeval Europe. Longman Group Limited. ISBN 978-0-582-78088-0.
Heng, Geraldine. (2004). Empire of Magic: Medieval Romance and the Politics of Cultural Fantasy. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-12527-7.
Kahf, Mohja. (1999). Western Representations of the Muslim Women: From Termagant to Odalisque. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-74337-3.
Retsö, Jan. (2003). The Arabs in Antiquity: Their History from the Assyrians to the Umayyads. Routledge. ISBN 978-0-7007-1679-1.
Rubenstein, Jay. (2011). Armies of Heaven: The First Crusade and the Quest for Apocalypse. Basic Books. ISBN 978-0-465-01929-8.
Timani, Hussam. Saracens. in Muhammad in History, Thought, and Culture: An Encyclopedia of the Prophet of God (2 vols.), Edited by C. Fitzpatrick and A. Walker, Santa Barbara, ABC-CLIO, 2014, Vol. II. стр. 538—542. ISBN 978-1-61069-177-2.
Tolan, John V. (2002). Saracens: Islam in the Medieval European Imagination. Columbia University Press. стр. 15. ISBN 978-0-231-50646-5.