У 18. веку село су обновили СрбиДробњаци, који су затекли у рушевинама цркву св. Арханђела Стефана, са старим српским гробљем око цркве, које нису обнављали. Своје ново гробље су основали у подножју Орловог брега, на западној страни села. Атанасије Урошевић у књизи "Косово насеобине и порекло", на страни 93, наводи како му је 1935. године испричао један седамдесетогодишњак да су за последњих деценија турске владавине Албанци убили у овом селу 17 људи, колико је он памтио, затим 1919. качаци су напали село и убили 5 људи, а у Другом светском рату 4 човека.[2] Подносећи ове жртве и љачку, Слаковчани се нису раселили. Сепаратистичка власт у СФРЈ успела је да их расели. Поред штета и насртаја, укинули су им школу у селу 1958. Ђаци су морали да иду у суседно село Цецелију, док и ову школу нису укинули 1963. године. Ђаци настављају да иду у Самодрежу, удаљену од Слаковца 4 км. Године 1965. укидају основну школу и у Самодрежи на српском језику. Овим ђацима је једино било преостало да иду у Ново Село Мађунско, које је удаљено 15 км, што је било немогуће.
По овом оствареном сепаратистичком сценарију, Слаковчани су 1965. и 1966. сви до једног исељавају, продајући своја имања Албанцима пошто-зашто. После њиховог исељавања, Албанци су порушили надгробне споменику у њиховом гробљу, а неки су споменике уградили у зграде место камена.
Дробњаци (18 кућа, Ђурђевдан). Старином су из Дробњака, доцније живели у Пресекама (Ст. Колашин), одакле су се доселили у 18. веку. Појасеви у 1935. уназад: Милош (70 година), Миладин, Жива, Радисав, Стојан, Стеван. Доселио се неко пре Стевана, само отац, деда или ко други, не знају.
.svg)
