Списак народних посланика КП Југославије Списак народних посланика Народне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца изабраних на листи Комунистичке партије Југославије. Изборни резултатНа изборима за Уставотворну скупштину, одржаним 28. новембра 1920. године Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је добила 198.736 гласова или 12,4% и освојила 58 посланичких мандата. Била је тада трећа по снази политичка партија у парламенту, одмах иза Југословенске демократске странке и Народне радикалне странке. КПЈ је придавала велики значај овим изборима јер је Уставотворна скупштина требало да доносе Устав и на тај начин одлучи о облику државе и њеног уређења. Пошто се КПЈ залагала за Совјетску Републику Југославију развила је веома живе предизборне активности у циљу објашњавања својих погледа на будуће уређење државе истичући своје захтеве за побољшање социјалног положаја радничке класе и сиромашног сељаштва.[1] Листа „Политика” је 5. децембра 1920. године дао сатистички преглед остварених резултата према коме је КПЈ највећи број посланика освојила на територији некадашње Краљевине Србије где је освојила 32 посланика. Најбољи резултат је био остварен на територији Црне Горе, где је од укупно 10 мандата КПЈ освојила 4.
КПЈ у парламентуПосланички клуб КПЈ је био формиран 29. новембра 1920. и кроз њега је до 3. августа 1921. године када је распуштен прошла 61 особа, јер су неки посланици подносили оставке. Након низа масовних радничких штрајкова, од којих је последњи био масовни штрајк босанскохерцеговачких рудара, који је у околини Тузле прерастао у отворени сукоб полиције и рудара, познат као „Хусинска буна”, Влада Краљевине СХС је 29. децембра 1920. године донела тзв „Обзнану” тј. одлуку о привременој забрани рада КПЈ до доношења Устава. Иницијатор овакве одлуке је био министар Милорад Драшковић и њоме је била забрањена свака врста комунистичке организације и пропаганде. Тиме је започео период тзв „белог терора“ у Југославији — хапшени су комунисти, затварани раднички домови, забрањивано излажење листова, заплењивана архива комунистичких и синдикалних организација и др. Поред свих полицијских мера, „Обзнана“ није имала ауторитет закона, па су по њој комунисти могли бити само хапшени и држани у притвору, али не и осуђивани.[2][3] Након неуспелог Видовданског атентата на регента Александра 28. јуна и успешног атентата на Милорада Драшковића 21. јула 1921. године, који су извршили Спасоје Стејић Баћо и Алија Алијагић, чланови КПЈ који су се одлучили на индивидуални терор, Народна скупштина Краљевине СХС је 1. августа 1921. донела „Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави“ којим је дефинитивно забрањен рад КПЈ. Након тога лишени су мандата сви народни посланици КПЈ и искључени из скупштине. Многи од њих, који су били чланови Извршног одбора КПЈ су били ухапшени и предати Суду, под изговором да су одговорни за извршене атентате и припрему „бољшевичке револуције“. Фебруара 1922. године на тзв „Видовданском процесу“ на по две године затвора било је осуђено десет оптужених посланика КПЈ, док су накнадно била осуђена још двојица посланика.[4] Списак посланикаНеки од укупно 58 народних посланика КПЈ били су:
Референце
Литература
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
.svg)
Portal di Ensiklopedia Dunia
