На Конференцији су поднети извештаји и реферати и анализиран је дотадашњи рад Партије. КПЈ је тада указала на опасност агресије фашистичких земаља на Краљевину Југославију и донела закључке о свим важним питањима рада Партије. На крају Конференције изабран је и нови Централни комитет од 22, и нови Политбиро од 7 чланова. Конференција је имала велики значај за Комунистичку партију Југославије, јер представља преломни догађај у њеној историји. То је био доказ да је Партија успела да преброди све тешкоће, настале услед илегалног рада и унутар фракцијских борби. Конференција је била последњи већи скуп комуниста пред почетак Другог светског рата.[1]
Припреме за конференцију
Кућа у Дубрави у којој је одржана Пета земаљска конференција КПЈ
Половином 1940. године, Централни комитет Комунистичке партије Југославије је одлучио да се сазове земаљска партијска конференција. Припреме за конференцију су биле веома брижљиво вршене, пошто се партија налазила у илегалности. Прво су, у периоду од маја до септембра 1940. године, одржаване месне, затим окружне, а на крају покрајинске конференције, на којима су бирани делегати за конференцију.
Као место одржавања конференције одређен је Загреб, у коме се тада налазило средиште Централног комитета. Јосип Броз Тито је почетком септембра, за партијске потребе, закупио кућу Срећка Џамоње, професора француског језика и оца вајара Душана Џамоње, у Бихаћкој улици број 20. у загребачком насељу Дубрава. Кућа је била специјално припремљена за смештај делегата и рад конференције, уклоњен је преградни зид, постављене су клупе и др. За све време трајања конференције нико од 105 делегата није напуштао кућу да се не би скретала пажња.
Избор делегата на Покрајинским конференцијама
Петој земаљској конференцији присуствовало је 105 делегата из свих крајева Југославије:
Из Србије је било 17 делегата изабраних на Покрајинској конференцији КПЈ за Србију, одржаној средином маја 1940. године у Београду. У раду ове конференције учествовало је 33 делегата. На конференцији су поднета два реферата: „Организациони извештај“, Александра Ранковића и „О политичкој ситуацији“ Милована Ђиласа, у којима је анализиран рад Партије. На крају Конференције изабрано је ново Покрајинско руководство и делегати за Пету земаљску конференцију.
Из Словеније је било 13 делегата изабраних на партијској конференцији КП Словеније, одржаној 29. и 30. јуна 1940. године на Вињу над Долским, близу Љубљане.
Из Далмације је било 12 делегата изабраних на Покрајинској конференцији КПЈ за Далмацију, одржаној 3. и 4. августа у Сплиту. Овој конференцији присуствовало је 30 делегата, као и гости - генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито, Тоне Томшич и Марко Орешковић. На крају Конференције изабрано је ново Покрајинско руководство, као и делегати за Пету земаљску конференцију. У чланство новог ПК КПЈ за Далмацију тада су изабрани - Вицко Крстуловић, политички секретар, Иван Амулић, организациони секретар и чланови: Иван Лавчевић-Лучић, Андрија Божанић, Карла Његован, Анте Јурлин и Неда Маровић.
Из Црне Горе, Боке, Санџака и Косова и Метохије је било 10 делегата изабраних на Осмој покрајинској конференцији КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију, одржаној 16. и 19. августа 1940. године у селу Жугића Барама, код Жабљака. У раду ове конференције учествовало је 30 делегата, као и генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. На конференцији је поднето шест реферата - „Политички извештај“, Блажа Јовановића; „Организациони извештај“, Крста Попиводе; „О раду у синдикатима“, Божа Љумовића; „О раду на селу“, Ивана Милутиновића; „О раду СКОЈ-а“, Буда Томовића и „О раду међу женама“, Бранка Петричевића. На крају конференције донесена је Резолуција, изабрано је ново Покрајинско руководство и делегати за Пету земаљску конференцију и прихваћен предлог промене статуса партијске организације на Косову и Метохији (на Петој земаљској конференцји Обалсни комитет КПЈ за Косово и Метохију је постао Покрајински комитет).
Из Македоније је било 5 делегата изабраних на Покрајинској конференцији КПЈ за Македонију, одржаној 8. септембра 1940. године у Скопљу. У раду ове конференције, поред 25 делегата, учествовали су и представници ЦК КПЈ: Светозар Вукмановић Темпо и Сретен Жујовић. На конференцији су поднета два реферата: „Политички реферат“, Методија Шаторова и „Организациони реферат“ Пера Тикварова, у којима је анализиран рад Партије. На крају конференције је донесена Резолуција, изабран Покрајински комитет и делегати за Пету земаљску конференцију.
Из Војводине је било 7 делегата изабраних на Покрајинској конференцији КПЈ за Војводину, одржаној почетком септембра у Сремској Каменици, на Фрушкој гори. У раду ове конференције, поред 30 делегата, учествовао је и представник ЦК КПЈ Иван Милутиновић. Пошто је тада политички секретар Покрајинског комитета, Жарко Зрењанин, био у затвору, радом конференције је руководио Јусуф Тулић. На конференцији је донесена Резолуција, изабрано ново Покрајинско руководство и делегати за Пету земаљску конференцију.
Поред ових 87 делегата националних и покрајинских организација КПЈ, Петој земаљској конференцији је присуствовало и 8 посебних делегата.
Четири делегата су били представници изабрани на Шестој конференцији СКОЈ-а, одржаној 8. и 9. септембра 1940. године у Загребу.
Драган Павловић Шиља је био делегат изабран на земаљском саветовању Народне помоћи Југославије, одржаном 11. августа 1940. године у Загребу.
Три делегата су учествовала, по позиву ЦК КПЈ и то: Митар Бакић и Владо Поповић, као делегати у име војске и Крсто Попивода, као руководилац школе при ЦК КПЈ, која је у току септембра и октобра, радила у Макарској.
У Црној Гори, Боки, Санџаку и Косову и Метохији деловало је око 950 чланова КПЈ, чијим је радом руководио ПК КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију, на чијем је челу био Божо Љумовић. У оквиру овог ПК, деловао је ОК КПЈ за Косово и Метохију, који је имао око 230 чланова и чији је секретар био Боро Вукмировић (на Петој земаљској конференцији партијска организација Косова и Метохије је осамостаљена и добила је властити Покрајински комитет).
На Петој земаљској конференцији поднето је 11 реферата: „Извештај о органиазционом питању“, Јосипа Броза Тита; „Политичка ситуација“, Едварда Кардеља; „Реферат о синдикалном стању“, Александра Ранковића; „О аграрно сељачком питању“, Ивана Милутиновића; „Национално питање“, Милована Ђиласа; „Агитација и пропаганда“, Борис Кидрич; „Омладинско питање“, Иве Лоле Рибара, „О раду међу женама“, Виде Томшич; „Рад у војсци“, Митра Бакића; „О техници и конспирацији“, Павле Пап; „О народној помоћи“, Драгослава Павловића.[2]
Избором нових чланова Централног комитета и Политбироа, руководила је Кандидациона комисија, у саставу: Крсто Попивода, Светозар Вукмановић и Франц Саламон. А на предлог Крсте Попиводе, Јосип Броз Тито је изабран за генералног секретара.
На завршетку рада конференције, после избора извршних органа Партије Тито је дао завршну реч. Том приликом је резимирао резултате рада конференције, указао на ситуацију у којој се налази земља, на опасност која непосредно прети од стране фашизма и на то да се иде у сусрет судбоносним догађајима. Излагање је завршио речима: "Другови, пред нама су одлучујући дани. Напријед сада у коначну побједу. Идућу конференцију морамо одржати у ослобођеној земљи и од туђина и од капиталиста!".
Тито је, крајем октобра, у име учесника Пете земаљске конференције, послао поздравни телеграм Јосифу Стаљину и Георги Димитрову.
Чланови Централног комитета и Политбироа изабрани на Конференцији
На Петој земаљској конференцији изабран је нови Централни комитет Комунистичке партије Југославије, који је бројао 22 члана и нови ПолитбироЦентралног комитета, који је бројао 7 чланова. Такође на Конференцији је изабрано и 16 кандидата за чланове Централног комитета („кандидати за чланове ЦК КПЈ“ били су бирани на партијским конференцијама и конгресима, током илегалног партијског рада, како би у датом моменту, у случају хапшења, смрти, ускучења из партије или друге немогућности даљег рада неког постојећег члана ЦК, дошли на његово место). Избором чланова ЦК КПЈ и Политбироа руководила је Кандидациона комисија у саставу: Крсто Попивода, Франц Саламон, Светозар Вукмановић и Јосип Броз Тито. Кандидациона комисија је припремила листу кандидата, које су бирали делегати на Конференцији.
Од 22 изабраних чланова ЦК КПЈ у току Народоослободилачке борбе је погинуло петоро, а 18 је проглашено за народне хероје. Од 16 кандидата за чланове ЦК КПЈ у току Народноослободилачке борбе је погинуло десеторо, а 12 је проглашено за народне хероје.
Јаков Блажевић (1912—1996), правник. Рођен 1912. у Бужиму, код Госпића. Члан КПЈ од 1928, од 1937. члан ЦК КП Хрватске, а од 1940. секретар ОК КПХ за Лику. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Умро 1996. у Загребу. Народни херој и јунак социјалистичког рада.
Милован Ђилас (1911—1995), књижевник и правник. Рођен 1911. у Подбишћу, код Колашина. Члан КПЈ од 1933, од 1938. члан ЦК КПЈ, а од 1940. члан Политбироа. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Из СКЈ искључен 1954. Умро 1995. у Београду.
Сретен Жујовић Црни (1899—1976), намјештеник. Рођен 1899. у Малој Врбици, код Младеновца. Члан КПЈ од 1924, а од 1936. члан ЦК КПЈ. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Из КПЈ искључен 1948. Умро 1976. у Београду.
Жарко Зрењанин (1902—1942), учитељ. Рођен 1902. у Избишту, код Вршца. Члан КПЈ од 1927, а од 1938. секретар ПК КПЈ за Војводину. Учествовао у Народноослободилачкој борби. Погинуо новембра 1942. у околини Вршца. Народни херој.
Владо Јанић (1904—1991), железнички радник. Рођен 1904. у Сиску. Члан КПЈ од 1931, а од 1937. члан ЦК КП Хрватске. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења генералЈНА. Умро 1991. у Београду. Народни херој.
Едвард Кардељ (1910—1979), учитељ. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Умро 1979. у Љубљани. Народни херој и двоструки јунак социјалистичког рада.
Борис Кидрич (1912—1953), научник. Рођен 1912. у Бечу. Члан КПЈ од 1928, од 1932. члан ПК КПЈ за Словенију, од 1935. секретар ЦК СКОЈ-а, а од 1939. члан ЦК КП Словеније. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Умро 1953. у Београду. Народни херој и јунак социјалистичког рада.
Раде Кончар (1911—1942), електро-механичар. Рођен 1911. у Лици. Члан КПЈ од 1933, од 1939. члан ЦК КП Хрватске, а од 1940. секретар ЦК КП Хрватске. Учествовао у Народноослободилачкој борби. Заробљен и стрељан маја 1942. у Шибенику. Народни херој.
Вицко Крстуловић (1906—1988), физички радник. Рођен 1906. у Сплиту. Члан КПЈ од 1922, од 1939. секретар ПК КПЈ за Далмацију, а од 1940. члан ЦК КП Хрватске. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Умро 1988. у Сплиту. Народни херој и јунак социјалистичког рада.
Франц Лескошек (1897—1983), металски радник. Рођен 1897. у Цељу. Члан КПЈ од 1926, био синдикални функционер у Словенији, од 1934. члан ЦК КПЈ, од 1936. члан Политбироа ЦК КПЈ, а од 1937. секретар ЦК КП Словније. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Умро 1983. у Љубљани. Народни херој и јунак социјалистичког рада.
Божо Љумовић (1896—1986), економиста и приватни намештеник. Рођен 1896. у Вирпазару. Члан КПЈ од 1919, био секретар ПК КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Из КПЈ искључен 1948. Умро 1986. у Титограду.
Миха Маринко (1900—1983), рудар. Рођен 1900. у Трбовљу. Члан КПЈ од 1927, од 1933. секретар ПК КПЈ за Словенију, а од 1934. члан ЦК КПЈ. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Умро 1983. у Љубљани. Народни херој и јунак социјалистичког рада. (није учествовао у раду Пете земаљске конференције, јер је био ухапшен 11. августа1941. у Загребу, а за члана ЦК КПЈ је изабран у „одсуству“).
Иван Милутиновић (1901—1944), студент права. Рођен 1901. у Стијени Пиперској, код Подгорице. Члан КПЈ од 1923, а од 1938. члан ЦК КПЈ. Учествовао у Народноослободилачкој борби. Погинуо окобра 1944. у близини Београда. Народни херој.
Моша Пијаде (1890—1957), новинар, сликар и ликовни критичар. Рођен 1890. у Београду. Члан КПЈ од 1920, а од 1925. до 1939. био у затвору. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Умро 1957. у Паризу. Народни херој и јунак социјалистичког рада.
Ђуро Пуцар Стари (1899—1979), ковачки радник. Рођен 1899. у Кесићима, код Босанског Грахова. Члан КПЈ од 1922, а од 1939. члан ПК КПЈ за Босну и Херцеговину. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Умро 1979. у Београду. Народни херој и јунак социјалистичког рада.
Александар Ранковић Марко (1909—1983), абаџијски радник. Рођен 1909. у Дражевцу, код Обреновца. Члан КПЈ од 1928, од 1937. секретар ПК КПЈ за Србију, а од 1938. члан ЦК КПЈ. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Из СКЈ искључен 1966. Умро 1983. у Дубровнику. Народни херој и јунак социјалистичког рада.
Иво Лола Рибар (1916—1943), правник и студент филозофије. Рођен 1916. у Загребу. Члан КПЈ од 1936, од 1937. секретар ЦК СКОЈ-а. Учествовао у Народноослободилачкој борби. Погинуо новембра 1943. код Гламочког поља. Народни херој
Стипе Ромац (1894—1978), земљорадник. Рођен 1894. у Сињу. Члан КПЈ од 1932. Из чланства ЦК КПЈ искључен, крајем 1940. године, због неспровођења одлука донетих на Конференцији. Учествовао у Народноослободилачкој борби. Умро 1978. у Сињу.
Вида Томшич (1913—1998), правница. Рођена 1913. у Љубљани. Чланица КПЈ од 1934, а од 1940. чланица ЦК КП Словеније. Учествовала у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политичка радница. Умрла 1998. у Љубљани. Народни херој и јунак социјалистичког рада.
Методије Шаторов (1897—1944), учитељ. Рођен 1897. у Прилепу. За време емиграције у Бугарској, 1920. постао члан БРП(к), а 1940. примљен у чланство КПЈ. Био секретар ПК КПЈ за Македонију. Из чланства ЦК КПЈ и КПЈ искључен 1941, због самовољног прикљученња ПК КПЈ за Македонију Бугарској комунистичкој партији. Учествовао у Народноослободилачкој борби Бугарске. Погинуо септембра 1944. у Пазарџику (Бугарска).
Иван Иво Амулић (1911—1973), рудар. Рођен 1911. у Костању, код Сплиту. Члан КПЈ од 1932, од 1938. организациони секретар ПК КПЈ за Далмацију, а од 1940. члан ЦК КП Хрватске. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Умро 1973. у Загребу.
Светозар Вукмановић Темпо (1912—2000), правник. Рођен 1912. у Подгору, код Цетиње. Члан КПЈ од 1933, а од 1939. члан ПК КПЈ за Србију. У чланство ЦК КПЈ укључен крајем 1940. када је преузео руковођење радом технике ЦК КПЈ. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Умро 2000. у Режевићима, код Петровца на Мору. Народни херој и јунак социјалистичког рада.
Блажо Јовановић (1907—1976), правник. Рођен 1907. у Вељем Брду, код Подгорице. Члан КПЈ од 1924, од 1934. секретар ПК КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију. У чланство ЦК КПЈ укључен марта 1942. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Умро 1976. у Игалу. Народни херој и јунак социјалистичког рада.
Јован Ковачевић (1903—1942), земљорадник. Члан КПЈ од 1922, био члан ОК КПЈ за Никшић. Учествовао у Народноослободилачкој борби. Заробили га и убили четници, јуна 1942. године.
Крсто Попивода (1910—1988), правник. Члан КПЈ од 1933, а од 1939. делегат ЦК КПЈ при ПК КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и КиМ. У чланство ЦК КПЈ укључен септембра 1942. Учествовао у Народноослободилачкој борби. После ослобођења друштвено-политички радник. Умро 1988. у Мељинама, код Херцег Новог. Народни херој и јунак социјалистичког рада.
Франц Саламон (1892—1943), рудар. Рођен 1892. у Трбовљу. Члан КПЈ од 1919, а од 1937. члан ЦК КП Словеније. Учествовао у Народноослободилачкој борби. Заробљен и одведен у Бањички логор, где је убијен априла 1943. године.
Момир Томић (1909—1979), кројачки радник. Рођен 1909. у Пријевору, код Чачка. Члан КПЈ од 1928, био члан ОК КПЈ за Чачак. Током Другог светског рата био у заробљеништву у Немачкој. После ослобођења друштвено-политички радник. Умро 1979. у Београду.
Хрватски песник Марин Франичевић издао је, 1950. године, поему „Пета земаљска 1940.“. Поема је издана поводом десете годишњице одржавања Пете земаљске конференције КПЈ, али и као одговор на нападе Информбироа и умањивање заслуга Комунистичке партије Југославије у организовању и дизању устанка 1941. године. Поема је доживела друго издање 1985. године у поводу манифестације „Гораново прољеће“ у Луковдолу. Поему је илустровао Иван Ловренчић.[3]
.svg)
.svg)
