У појединим периодима српске историје (нпр. у Краљевини Југославији) било је покушаја србизације.[2]
Понекад је србизација мали покушај у односу на десрбизацију, тако је нпр. Космет био систематски десрбизован, да је само у 18. и 19. веку исељено око 500.000 Срба.[3]
По прикључењу области Вардарске МакедонијеКраљевини Србији (касније Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца), становништво Македоније наклоњено Бугарима је било суочено са политиком присилне србизације.[5][6]19. септембра1919. године Цариградска патријаршија је за 800.000 франака уступила јурисдикцију над православним верницима вардарске Македоније Српској православној цркви.[7] Православни Македонци, касније под комунистима признати као засебна "политичка нација", су на пописима становништва Краљевине Југославије третирани као Срби. Политика србизација је укључивала и промену презимена (нпр. Петров и Попов у Петровић и Поповић).[8] Област Македоније је у Краљевини Југославији називана „Јужном Србијом“ (неслужбено) или „Вардарском бановином“ (службено). Српски географи нису могли да се сложе по питању границе између Јужне Србије и Македоније. Она би као природна међа, делила садашњу територију Македоније на пола. Према наводима Македонског дела, часописа Унутрашње македонске револуционарне организације, након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у македонским школама је такође спровођена систематска политика денационализације и србизације македонског становништва, наклоњеног бугарској идеји.[9] У листу „Балканска федерација“ из 1930. године, који је издавала Балканска комунистичка федерација у Бечу, преноси се текст Димитрија Влахова о прогону бугарског становништа у Македонији, који тврди да је београдска влада наметала лингвистичку политику србизације у Македонији.[10] Говорни језик македонских Словена службено је сматран дијалектом српскохрватског језика.[11] Притом, овај јужни дијалекат је потискиван образовањем, војском и другим средствима, а његова употреба је била кажњива.[12]
Србизација Косова
У Вуковом Рјечнику из 1818. године налазе се одреднице: србити, србитисе, србљење.
Коста Новаковић (1866—1938), српски политичар и публициста, као војник српског експедиционог корпуса у Првом балканском рату сведочи о насилној „колонизацији и србизацији Косова“, која се спроводила по прикључењу крајева насељених Албанцима Србији.[13] Јован Цвијић наводи податак да је од 1876. до ослобођења са територија "Старе Србије" насилно расељено 150.000 Срба и уместо њих су насељени албански колонисти.[3] Само у 18. и 19. веку из Старе Србије (која обухвата Космет) исељено је око 500.000 Срба.[3] У новој држави, албанска насеља[тражи се извор] су била преименована српским називима (нпр. Феризовић у Урошевац), а Албанцима је било забрањено да се школују на свом језику.[14] Након рата, београдска влада је започела опсежан програм колонизације Косова, дајући предност Србима (и из Србије и из Црне Горе), посебно бившим војницима или припадницима четничких одреда.[15] За српске националисте, србизација Косова је значила насељавање Срба и прогон косовских Албанаца, како би се умањила њихова демографска предност и како би се промениле последице турске владавине, за време које је вршена албанизација простора Косова и Метохије и насилно протеривање српског становништва.[16] Др Васо Чубриловић, српски академик и историчар, 1937. године је написао меморандум „Исељавање Арнаута“, којим предвиђа етничко чишћењеКосова и Метохије од Албанаца.[17]
Србизација Влаха
Српски историчар Иларион Руварац спомиње посрбљене Влахе у Србији крајем 19. и почетком 20. века.[1] У данашње време, поједини представници Влаха, који се на свом језику називају Rumâni (Румањи), уопште не прихватају назив Власи, тврдећи да су сви они Румуни који су у Тимочкој Крајини изложени „нечувеној асимилацији и србизацији“.[18] Међутим, други представници Влаха оповргавају овакве тврдње, наглашавајући влашку аутентичност и сматрајући да је сврставање Влаха у Румуне заправо покушај румунизације.
Емир Кустурица (1954), српски редитељ, сценариста и музичар, бошњак српског[42]порекла, који се вратио "прадедовој вери", те се крстио и добио име Немања Кустурица.
^Vlasi suočeni sa krizom identitetaGlasovi sa druge strane ograde jednako zustro tvrde da su Vlasi iz regiona Timoka bili liseni svojih prava i izlozeni "necuvenoj asimilaciji i srbizaciji". Slavoljub Gacovic, osnivac rumunske nevladine organizacije "Ariadnae filum" decidirano tvrdi da Vlasi ne postoje. "Svi smo mi Rumuni. Popis iz 2002.godine je namesten, nas ima oko 350.000", tvrdi Gacovic.
^„Sop(p)ron Ignaz (Ignjat)”(PDF). Österreichisches Biographisches Lexikon 1815–1950 Online-Edition (на језику: немачки). Österreichische Akademie der Wissenschaften Press. 2014. „Obwohl proserb. orientiert, verf. er seine eigenen Werke tw. in dt. Sprache. [Иако просрпски оријентисан, своја дела писао је делимично на немачком језику.]”
^"Од пивара до гувернера“, Политикин забавник број 2998 (стране 4, 5 и 6) од 24.7.2009. „Немац по пореклу, (страна 4)... ... Мајка Ана и отац Игњат били су Немци, католици и грађани Мађарске, која је у то време била део Аустроугарске монархије. (страна 4, 5)...“
^Надежда Винавер – Патриотизам као културна чињеница (2020) Ребека Вест, у књизи Црно јагње и сиви соко, описује Винавера под именом Константин, као одушевљеног Србина – Европљанина, који је њој и њеном мужу на Косову пољу занесено причао о Лазару и Мурату, о Обилићу и Вуку Бранковићу. Гласом потпуно увереног човека, пред Грачаницом он им је рекао: „Застаћемо у Грачаници, цркви која се налази на ивици Косова поља, али не верујем да ћете је разумети, јер је она за нас Србе нешто посебно…“ ... „Величање личности која негира Винавера у стварима врло значајним за самог Винавера (његов однос према српској историји и традицији, према уметности, његово национално осећање) мени изгледа као кажњавање не писца Европејца већ писца Србина. Песника коме је српски језик „рајска река“ расрбљивати 65 година после смрти! То су реликти недосањаног сна некадашњих кроатокомуниста, о томе да ће српски гласови заћутати.“
^Mimica, Stjepan (1991). Ko je ko u Srbiji (I изд.). Beograd: Bibliofon. стр. 407. „RIBNIKAR E. JARA, književnik (r. 23. VIII 1912, Hradec, Čehoslovačka). Srpkinja, pravoslavne vere.”
^Капетан Звонко Вучковић (2013)Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (11. јун 2020) „Потицао је из мешовитог брака (отац Хрват, мајка Српкиња). Мајка му се касније преудала за српског генерала Александра Вучковића, који постаје најважнија личност у његовом животу. Узео је очухово презиме и изјашњавао се као Србин, мада му је увек остало блиско југословенство.“
^Mimica, Stjepan (1991). Ko je ko u Srbiji (I изд.). Beograd: Bibliofon. стр. 343. „PASKALJEVIĆ Z. MIHAJLO - BATA, glumac, slobodni umetnik (r. 14. I 1923, Požarevac). Srbin, pravoslavne vere.”
^Tadić je naš Obama! (2008)Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (4. април 2022) „- Moja porodica po ocu, originalno Šaperas, iz severne je Grčke. U Srbiju su stigli kada su Turci u grčkom ustanku 1903. godine ubili mog pradedu Konstantina. Posle toga, moj deda Panajotis, Panta, došao je u Beograd i otvorio radnju u Vasinoj ulici. - Nisam Jevrejin, mada veoma cenim taj narod. Valjda ličim, i Grci i Jevreji su malo nosati.“
^Mimica, Stjepan (1991). Ko je ko u Srbiji (I изд.). Beograd: Bibliofon. стр. 163. „IVANJICKI V. OLGA - OLJA, slikar i vajar, slobodni umetnik (rođena u Pančevu). Srpkinja, pravoslavne vere.”
^Mimica, Stjepan (1991). Ko je ko u Srbiji (I изд.). Beograd: Bibliofon. стр. 317. „NAČIĆ D. TAŠKO, glumac, član pozorišta Atelje 212 u Beogradu (r. 7. IV 1934, Kruševac). Srbin.”
^Mimica, Stjepan (1991). Ko je ko u Srbiji (I изд.). Beograd: Bibliofon. стр. 370. „PILIPENKO K. LIDIJA, baletska umetnica i koreograf, slobodni umetnik (r. 8. II 1938, Lapovo). Srpkinja, pravoslavne vere.”
^Mimica, Stjepan (1991). Ko je ko u Srbiji (I изд.). Beograd: Bibliofon. стр. 407. „RIBNIKAR V. DARKO, novinar, stalni dopisnik Politike iz Francuske (r. 5. III 1939, Beograd). Srbin, ateist.”
^„Ко је овај човек: Тома Фила”. Глас Јавности. 2. 5. 2001. Архивирано из оригинала 16. 03. 2017. г. Приступљено 29. 8. 2011. „Nacionalnost - "Srbin sam..." Verska opredeljenost - pravoslavna.”
^Mimica, Stjepan (1991). Ko je ko u Srbiji (I изд.). Beograd: Bibliofon. стр. 209. „KOJEN M. LEON, vanredni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu; Član Glavnog odbora Demokratskog foruma (r. 2. XI 1945). Srbin, agnostik.”
^MERIMA NJEGOMIR, Od poniženja zbog imena spasio me vladika Amfilohije (2016)[мртва веза] „Kao najdrastičniji, navodi slučaj u Kolašinu, povodom proslave 750 godina manastira Morača. Pred sam početak svečane akademije, organizator mi je rekao: 'Vi ne možete da nastupite, niste blagosloveni!' Zaplakala sam! Bila sam prinuđena da se borim za lični identitet, da ljudima dokazujem da sam Srpkinja. Otišla sam do vladike Amfilohija: Preosvećeni vladiko, ja sam Srpkinja i na svoj način verujem u Boga. Ovo je greh što mi se radi. Rođena sam u Srbiji, bila udata za Srbina, nosim srpsko prezime, rodila sam decu kojoj sam dala najlepša srpska imena; Milica, Jelena, Ljubica i Marko. I pevam pesme narodu u kome sam rođena. Čak sam i istrajna u želji da negujem i čuvam tu srpsku narodnu muziku, jer je volim kao što volim svoju otadžbinu Srbiju...“
^Mimica, Stjepan (1991). Ko je ko u Srbiji (I изд.). Beograd: Bibliofon. стр. 297. „MILOŠEVIĆ V. IZVORINKA, estradni umetnik, vokalni solista (r. 24. I 1954, Neresnica, Kučevo). Srpkinja.”
^„Ко је овај човек? Зорица Брунцлик; „Глас јавности“, 8. јун 2000. год”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Архивирано из оригинала 30. 12. 2013. г. Приступљено 2. 1. 2016. „Otac Andrej potomak je češke porodice koja je do Prvog svetskog rata u Češkoj imala fabrike čokolade, nekretnine... Zoricin deda ujahao je na belom konju u Beograd, s činom oficira i oženio Grkinju, ali ostali su u Beogradu. Nacionalnost - Srpkinja. Verska opredeljenost - pravoslavna.”
