Стара црква Светог Марка у Београду
Стара црква Светог Марка у Београду, мала Маркова црква или гробљанска капела Светог Марка посвећена апостолу и јеванђелисти Марку налазила се у периоду од 1835—1942, на платоу уз северозападни део Ташмајдана (стари каменолом), у склопу, 1826. године основаног тада новог Ташмајданског гробља, пресељеног из Савамале.[1] Изграђена је у доба београдског митрополита Петра Јовановића (1833—1859) и кнеза Милоша Обреновића, 1835-1836. године. За Београд у коме је још увек постојала турска војна посада, и када је данашња београдска Саборна црква била од дрвета, ово је био велики духовни догађај.[2] Историјат цркве
Српски део вароши у Београду, након Другог српског устанка простирао се око старе цркве на савској страни београдског гребена, која је постојала на простору данашње Саборне цркве, око које је постојало гробље почетком 19. века у складу са турским гробљима око свих џамија.[3] Овај простор се крајем 1820-их година све више развијао у неколико нивоа: политичком, културолошком, убраном, комуналном и привредном, што је наметало и потребу за трансформацију простора у Савамали и око гробља на Зеленом венцу. Изградњом и урбанизовањем овог дела вароши, постепено су се умножавали његови садржаји и функције, мада је до стицања независности Кнежевине Србије а и надаље остао мање атрактиван простор од суседног Врачара. У склопу тих урбаних промена настала је идеја о премештању гробља, поред пута, ка Зеленом венцу на далеку периферију поред каменолома Ташмајдан. Премештање гробља на далеку периферију поред каменолома Ташмајдан, није било само потреба за изградњу београдског гребена, и ширег простора Савамале, већ и део политике освајања простора, изван оног на коме су до тада живели Срби. То је код везира изазвало незадовољство и он је протестовао код кнеза Милоша што српска заједница поправља пут до „новопостављеног” гробља код Ташмајдана, и каменолома у близини Цариградског друма.[4] Тако су Срби, схвативши значај овог дела Београд, запосели простор око новооснованог гробља – касније названог Ново или Ташмајданско гробље. Када је на хумци у близини гробља, прочитан познати Хатишериф из 1830. године, гробље и простор око њега добио је велики симболични значај, за Српски народ и грађане Београд.[2] Иако је оснивање гробља почело 1826. године, сахрањивање на њему почело је десет година касније, 1836. године, након изградње цркве 1835. године.[5] .jpg)
Стра црква Св. Марка изграђена је као гробљанска капела Светог Марка 1835. године, на темељима још старије палилулске цркве, испред које је био прочитан хатишериф турског султана 1830. године о независности и кнежевском устројству Србије унутар турске царевине, и аманета кнеза Милоша:
Пре самог подизања храма Светог Марка, по сведочењу савременика, на том месту, брежуљак - могилу, на којем је 1830. године прочитан хатишериф 1930. године, био је постављен Крст и сеница-шатор где је обављена Света Литургија или литије на Палилули. Црква је изграђена као заоставштина трговца Лазе Панче, пореклом из Јужне Србије (Македоније), из места Катраница, који је умро у Београду 1831. године. Он је храм посветио апостолу и јеванђелисти Светом Марку. Чињеница да је кнез Милош лично бринуо о реализацији тог легата[6] указује да су одлуке о лоцирању цркве и гробља биле усклађене с његовим основним концептом урбанистичког развоја српског дела вароши – изван шанца и на простору главних комуникација ка унутрашњости Србије – Цариградског и Крагујевачког друма и Топчидерског пута, пошто је у Топчидеру сместио свој будући политички центар.[1][7] Њеном изградњом остварена су два циља, обележено је за Кнежевину Србију историјско место, а Ново Ташмајданско гробље (на коме су прва сахрањивања почела годину дана касније 1836. године) добило је своју гробљанску цркву у којој је могло да се држи опело за покој душе умрлим, пре укопа на Ташмајданском гробљу. Око 1870. године стара црква Светог Марка имала је две парохије: теразијску са 312 домова и палилулску од 318 домова. У самој цркви, 1839. године сахрањен је кнежевић Милан Обреновић, најстарији син кнеза Милоша Обреновића, и то десно од западних врата њених, и прах покојног владике шабачког Гаврила (Поповића) који лежи лево од западних врата у самој цркви. После крвавог династичког мајског преврата 1903. године; у овом храму је сахрањен краљевски брачни пар Краљ Александар И Обреновић и Краљица Драга Обреновић. Изглед цркве и градитељПрема сачуваним документима, црква је у претходно ограђеном простору, била једнобродна грађевима, без куполе са малом припратом и без торња, дуга 21 метар заједно са олтаром, широка 8,80 метара и висока 6,20 метара, на темељима још старије палилулске цркве. Поред цркве накнадно је изграђен звоник. Радовима на зидању храма руководио је Хаџи-Никола Живковић из Водена (1792—1870), први велики градитељ у обновљеној Србији и његови мајстори Јања и Никола. Оштећења настала на храму у Првом светском рату, у току рата санирали су аустријански поробљивачи 1917. године. РизницаРизница цркве је препа попису из 1836. године располагала следећим богослужбеним предметима:[8]
Девастације, обнова и рушење црквеУ „Годишњаку Техничког факултета Универзитета у Београду“ (1946-1947) Петар Крстић бележи да је црква током аустријске окупације 1917. године поправљена од претходних оштећења, да би почетком Другог светског рата ова богомоља доживела непоправљиву штету. На плочи постављеној 1917. писало је за последње Обреновиће да су погинули од "зликовачке" руке, што је изазивало замерке после рата.[9] Ова црква је, поред Савиначке, једина имала црквени сабор о својој слави, који се погрешно називао вашар – након црквене славе, „на дневни ред” би дошли „транго-франго”, „панораме”, „рингишпили” и друге „шатре”. О слави се носила литија до палилулског „записа", негде „иза Смедеревског Ђерма”, на Ивковићевом имању,[10] што је затим скраћено до Тркалишта,[11] услед промене граница парохија 1909.[12] Вашар је трајао три дана и кажу да би га посетила „бар једна трећина Београђана”.[13]
Пред Други светски рат, када је нова црква Светог Марка била споља углавном готова, није планирано њено рушење, сматрало се да због свог културног и историјског значаја може остати у сенци новог храма.[14] На Цвети, 13. априла 1941. године, одмах после немачког бомбардовања Београда, пожар дрвене грађе запалио је црквени кров, и уништио је после 107 година постојања. Ипак, том приликом спасен је иконостас са осталим покретним стварима. Годину дана касније, 1942. године, одлучено је да се остаци цркве поруше, пошто се услед тешког оштећења црква није могла обновити.   Стара црква Светог Марка након пожара 1941. Како је у међувремену (1940) освештена новоизграђена црква Светог Марка на само десетак метара северно од ње, надземни остаци цркве, преостали након пожара за време нацистичке окупације уклоњени су а темељи затрпани. Тако је нестало здање једне од најстаријих београдских цркава, која је својевремено преживело бомбардовање Турака 1862. године.[15] После Другог светског рата, у време комунистичке власти, стара црква никада није обновљена нити је обележено место где је она била, па је тако убрзо изградњом Ташмајданског парка, заборављена њена локација.[16] Након више од 70 година, након сондирања терена ласерским снимањем 2014. године откривени су подземни остаци цркве и звоника, непосредно уз јужни зид нове цркве Светог Марка. После овог открића, свештенство црква Светог Марка жели да обележи место где је била стара црква, и као једну од идеја наводи могућност да се то уради плочицама које би пратиле линију темеља стара цркве Светог Марка и њеног звоника.[16] Занимљивости  Након што је последњи владар из династије Обреновића, краљ Александар заједно с краљицом Драгом, убијен у атентату 1903. године, њихови посмртни остаци сахрањени су тајно, под окриљем ноћи, у старој Цркви Светог Марка на Ташмајдану. Након што је донета одлука да се стара црква Светог Марка на Ташмајдану, која је оштећена у априлском рату сруши, београдска власт је, усред рата, имала непријатан задатак да премести посмртне остатке брачног пара Обреновић из ове цркве, али и још неколико њихових преминулих сродника, као и неколико епископа и митрополита који су већ деценијама почивали у овом храму. Селидбу је ваљало обавити тако што су кости пренете у крипте „велике“ Цркве Светог Марка, где и данас почивају.[17] Одлуком архијерејске власти, тада је направљен и врло прецизан записник о том догађају, који је у поседу свештеника Цркве Светог Марка. У записнику пише како се, пре него што је комисија приступила откопавању гробова, пријавила госпођа Милица, удовица почившег Ђоке Трифковића, бившег дворског лимара, и изјавила:
Ово је било битно за чланове комисије, јер, како су забележили,
Потом се комисија посебно посвећује гробовима краља и краљице, изнад чије гробнице стоји натпис:
Извештај комисије касније описује
Референце
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
