Франце Бевк
Франце Бевк (Закојца код Идрије, 17. септембар 1890 – Љубљана, 17. септембар 1970) био је југословенски и словеначки књижевник. БиографијаРођен је у беземљашкој породици, у Закојци код Идрије, 17. септембра 1890. године, као најстарије од осморо дјеце сеоског обућара Ивана Бевка и домаћице Катарине Чуфер. Након смрти прве жене Иван се поново оженио Маријом Пајнтар, са којом је такође имао осморо дјеце. Године 1904. Франце је завршио народну школу у Букову и кратко био трговачки помоћник у Крању. Након тога уписује учитељску школу и школује се у Копру и Горици. Након завршене школе, 1913. године, запошљава се као учитељ у селу Орехек код Идрије. Године 1916. премјештен је у Новаке, као казну за писање чланака са антиратном тематиком. Године 1917. регрутован је у војску и послат на Источни фронт у Галицији и Буковини.[1][2] Након рата радио је за неколико новина и часописа у Љубљани. Године 1920. преселио се у Горицу посветивши се културном и политичком дјеловању у Словеначком приморју, тада под италијанском влашћу. Италијанске фашистичке власти су га често гониле и интернирале због његових активности. Године 1935. морао је напустити Јулијску крајину, те се преселио у Љубљану, у тадашњу Краљевину Југославију.[1][2] Послије инвазије сила Осовине на Југославију у априлу 1941. године, затворен је од стране италијанских окупационих власти због јавно израженог антифашистичког става. Године 1943. побјегао је из затвора и отишао у партизане. Био је предсједник Покрајинског народноослободилачког одбора за Словеначко приморје и Трст. Од новембра 1943. био је члан АВНОЈ-а, а од фебруара 1944. био је члан СНОВ-а.[1][2][3] По завршетку Другог свјетског рата преселио се у Трст, гдје је био предсједник Словеначко-италијанске антифашистичке уније за Јулијску крајину. Године 1946. био је на Мировној конференцији у Паризу, као члан делегације Покрајинског одбора за Трст и Словеначко проморје. У Трсту је уређивао ревију Разгледи. Године 1947. преселио се у Љубљану, а касније у Рожну Долину код Нове Горице. Био је републички и савезни посланик и потпредсједник Президијума Народне скупштине НР Словеније. Године 1953. постао је редовни члан Словеначке академије знаности и умјетности. Био је и предсједник Друштва словеначких књижевника, потпредсјеник Словеначке матице у Љубљани и предсједник Издавачког савјета Младинске књиге.[1][2][3][4] Био је носилац Ордена рада I реда, Ордена заслуга за народ I и II реда, Ордена народног ослобођења, Златне значке слободе. Од 1960. године био је почасни грађанин града Идрије.[4] Умро је у Љубљани, 17. септембра 1970. године, на свој 80. рођендан. Сахрањен је у Солкану код Нове Горице.[1][2][3] По њему носи назив регионална библиотека у Новој Горици, као и централни градски трг у овом граду. Такође, његово име носи неколико школа и улица у Словенији. По њему носи име и Бевкова награда, коју додјељује општина Нова Горица.[5] Био је ожењен, али му супруга Даворина није родила потомство. Ипак, имао је неколико ванбрачне деце. Његови синови су били Васја Оцвирк, који је био писац, као и Марјан Бевк, позоришни редитељ и председник организације ТИГР.[1][3] Књижевни радФранце Бевк је написао више од 150 дјела. Прво дјело објавио је у Трсту 1906. године.[4] За свој књижевни рад награђиван је бројним наградама, па је тако добио награду Младинске матице у Љубљани (1935), прву награду Дравске бановине (1938), Прешернову награду (1949, 1954), Левстикову награду (1951), награду издавачког предузећа Младо поколење у Београду (1960), Награду АВНОЈ-а (1968).[1][2][3][4] Био је писац и поезије и прозе, али и сценариста.[6] Писао је пјесме, приповијетке, драме, путописе, романе. Преводио је са бугарског, чешког, лужичкосрпског, пољског, украјинског, мађарског, њемачког и енглеског језика. Иако је Бевк био признат и као писац за одрасле, највише га памте као аутора књижевности за дјецу. Нека од његових најпознатијих дјела јесу:
Референце
Литература
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
