Чедомир Миндеровић

чедомир миндеровић
Гроб Чедомира Миндеровића у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду
Лични подаци
Датум рођења	(1912-10-31)31. октобар 1912.
Место рођења	Београд, Краљевина Србија
Датум смрти	16. јануар 1966.(1966-01-16) (53 год.)
Место смрти	Делхи, Индија
Професија	књижевник
Породица
Супружник	Зора Миндеровић
Деловање
Члан КПЈ од	1941.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
управник Народне библиотеке Србије
Период	1960—1965.
Одликовања

Чедомир Миндеровић (Београд, 31. октобар 1912 — Делхи, 16. јануар 1966) био је књижевник, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Србије.^[1]

Као ђак гимназије приступио је револуционарном омладинском покрету, због чега је као малолетник одговарао пред Државним судом за заштиту државе и био осуђен на шест месеци затвора.

Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и учесник Народноослободилачке борбе је од 1941. године. Током НОР-а био је на дужностима:

• политичког комесара батаљона у Посавском партизанском одреду,
• политичког комесара Шестог београдског батаљона у Првој пролетерској бригади,
• члана Политодела Друге пролетерске бригаде,
• руководилац Политодела Шесте источнобосанске бригаде,
• члан Политодела 27. истоичнобосанске дивизије
• члан Пропагандног одељења Врховног штаба НОВ и ПОЈ.

После ослобођења Југославије, налазио се на функцијама:

• члан Агитпропа Централног комитета КП Србије,
• директор Издавачког предузећа „Просвета“ из Београда
• генерални секретар Савеза књижевника Југославије,
• председник Удружења књижевника Србије,
• управник Народне библиотеке Србије, од 1960. до 1965.

Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Србије и имао чин резервног потпуковника ЈНА. Од 1957. године се налазио у дипломатској служби у Државном секретаријату за иностране послове.

Умро је 16. јануара 1966. године у Делхију, главном граду Индије, где се налазио у дипломатској служби.^[2] Кремиран је, а његова урна је 20. јануара положена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Један је од првих заслужних личности сахрањених у овој алеји, која је изграђена годину дана пре његове смрти.^[3]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден народног ослобођења.

Његова прва супруга Катарина Кета Шер-Миндеровић била је учесница Народноослободилачке борбе. Ухваћена је и стрељана у Шапцу 1942. године.

У својим предратним књижевним делима приказивао је беду градских предграђа и бунтовност политичких и социјално потлачених. У том периоду објавио је неколико збирки песама и 1940. године књигу поетске прозе „Уска улица“. Током рата је писао родољубиве песме, а после рата је написао:^[4]

• ратни дневник „За Титом“, објављен у Београду 1945. и 1959. године,
• поему „Повратак песника у улицу које више нема“, Загреб 1949. године,
• роман „Облаци над Таром“, Београд 1947. и 1958. године,
• збирку песама „Горке године“, 1958. године,
• збирку песама „Потонула џунгла“, 1959. године,
• роман „Последњи коктел“, Београд 1961. године,
• збирку песама „Филм у три епохе“, Београд 1964. године,
• збирку песама „Огрлица за Наилу“, Београд 1966. године,
• „Трагови Индије“, 1966. године.

Као књижевник Миндеровић је остао упамћен као модерниста међу социјалним писцима. Аутор је неких од познатијих револуционарних песама од којих се истичу - „Црвен је исток и запад“, „Југославија“ и „Стег партије”. Године 1946. је победио на конкурсу за химну ФНР Југославије, али ова песма никада није званично усвојена и до краја постојања СФРЈ је као химна коришћена песма „Хеј Словени“.

Писаћи сто Чедомира Миндеровића налази се у Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.^[5]

• Чедомир Миндеровић, „После Ируна“