Глад (бугарски војвода)

Глад је био бугарски војвода, који је владао на територији данашњег Баната у деветом и десетом веку.

Историја

Према неким изворима, Глад је, поред Баната, владао и делом јужне Трансилваније и околином града Видина у данашњој Бугарској. Глад је био вазал бугарског цара Симеона, а био је пореклом из града Видина, где му се, према неким изворима, налазила и резиденција. Већину становништва на територији којом је владао Глад сачињавали су Словени и Власи.

Глад је Банатом владао вероватно из утврђења у источном делу атара села Карлово (данас Ново Милошево), чији се бедеми и данас познају (Галад град). Поред овог локалитета постоји потес Клиса, чији назив је спомен на некадашњу цркву која је подигнута у склопу овог утврђења.

У десетом веку, Глада су поразили Мађари. Мађари су послали војску против војводе Глада и покорили становништво између река Мориш и Тамиш. Када су покушали да пређу Тамиш, Глад их је дочекао са великом армијом, у којој је било Кумана, Бугара и Влаха. Наредног дана, Гладова армија је доживела пораз. Мађарски напад на војводу Глада у Банату се датира у 934. годину.

Према другом извору (в. Купусаревић) битка се одиграла 896. године, а Глад се уплашен од Мађара скрива у тврђаву Ковин да би се након три дана предао.

Гладов потомак је био банатски војвода Ахтум, последњи владар који се супротставио успостављању непосредне власти Мађарског краљевства у 11. веку, али је такође поражен од стране Мађара.

Порекло имена

У Банату и данас постоје села Гладна и Галад, која су вероватно добила име по војводи Гладу. Град Кладово на Дунаву, у Србији, је такође могао добити име по војводи Гладу (Првобитни облик имена града је вероватно био Гладово). У 15. веку је на реци Златици у Банату изграђена тврђава Галад. Тврђава је добила то име, јер се место на коме је изграђена звало Галад. Такође је забележен и Гладов манастир (Galadmonostra) 1426. године.

Име Глад је вероватно словенског порекла, иако значење имена није потпуно објашњено. У Прибалтику су постојала насеља Gladichov, Gladyšov, на реци Biese и Gladišov на реци Radgošć. На српском простору се топономи са истом основом појављују на простору где су нађени најстарији словенски слојеви на Балкану, данас у Републици Српској - Гладница у општини Сребреница, затим Гладнић, Гладник, Гладојевић, Гладовић и Гладовићи код Вишеграда, затим предео Гладе, Гладов до, Гладова вртача, Гладов врх и Гладов крш у Озринићима, Гладиште у Кучима у Црној Гори и Гладишев дол у Метохији. Ови топоними потврђују још једном да је господар Баната, војвода Глад, био словенски владар.

Референце

Главни историјски извор о Гладу је историјска хроника Gesta Hungarorum, коју је написао будимски свештеник Петер, у време мађарског краља Беле III, на крају 12. века.

Литература

Јован М. Пејин, Из прошлости Кикинде, Кикинда, 2000.
Проф. др Радмило Петровић, Војводина - петнаест миленијума културне историје, Београд, 2003.
Милан Туторов, Мала Рашка а у Банату, Зрењанин, 1991.
Милан Туторов, Банатска рапсодија - историка Зрењанина и Баната, Нови Сад, 2001.
Њагу Ђувара, Кратка историја Румуна за младе, Нови Сад, 2004.
Јован Пејин, Великомађарски каприц, Зрењанин, 2007.
Душан Белча, Мала историја Вршца, Вршац, 1997.
Исидор Купусаревић, Ковин до краја XVIII века, 1935.
Édouard Sayous, Histoire générale des Hongrois, Budapest/Paris, Athenaeum/F. Alcan,‎ 1900.