Гласовна транскрипција

Гласовна или фонетска транскрипција јесте прилагођено преношење гласова из једног језика у други, тј. прилагођено писање израза страних језику у који се транскрибује,^[1][2] при чему се настоји записивање назива симболима циљног језика са најсличнијом гласовном вредношћу.^[3]

У стандардне гласовне шеме спада Међународни фонетски алфабет (МФА, ИПА) и његов ASCII еквивалент Фонетски алфабет метода процене говора (САМПА).

Насупрот гласовне, постоји правописна или ортографска транскрипција. Правопис језика у који се транскрибује садржи тачно одређена правила, тј. упутства како транскрибовати одређене гласове. У већини случајева, правописна транскрипција, за разлику од фонетске, није у потпуности базирана на МФА запису, већ и на писму.^[2] Фонетски пренос страних појмова у српски језик користи се само појмове претходно непознате српском језику, и то из језика непокривених правилима правописног преноса.

Једноставан пример за фонетски пренос јесте реч итал. pizza. Гласовни пренос се у потпуности ослања на изговор речи,^[2] у овом случају /pitsa/. Сви гласови су присутни у српском језику, па је коначан запис пица — п /p/, и /i/, ц /ts/, а /a/. У случају да се у страној речи налазе гласови неприсутни у српском, узима се најближи еквивалент.^[2]

Пример тога је фр. deja vu, гласовно /deʒa.vy/. У овом случају, јавља се затворен предњи лабијализован самогласник /y/. Како тај глас не постоји у српском језику, узима се њему најсличнији, у овом случају затворен предњи нелабијализован самогласник /i/. Остали гласови су сасвим идентични онима у српском језику, па је коначни пренос дежа ви — д /d/, е /e/, ж /ʒ/, а /a/, в /v/, и /i/.

Свакако, постоје изузеци, као што је традиционални пренос овог гласа као затворен задњи лабијализовани самогласник /u/ из турског језика. Тако је један од најпознатијих турских владара Сулејман, а не Силејман, како би било према турском изговору /sylejmɑn/.

Међународна фонетска абецеда (енгл. International Phonetic Alphabet), скраћено МФА или ИПА, фонетски је систем записивања људског говора базиран на латиници. Осмислило га је Међународно фонетско друштво ради стандардизације записа говорног језика.^[4] Како најшире примењиван систем гласовне транскрипције, користе је лексикографи, ученици и учитељи страних језика, лингвисти, логопеди, певачи, глумци, ствараоци осмишљених језика и преводиоци.^[5][6]

Ова абецеда се записује помоћу посебних знакова, којих од најскорије измене из 2005.^[7] има 163 — 107 слова (гласова има више, јер неки гласови су комбинација два слова), 52 дијакритика и четири ознаке за прозодије. Они чине МФА/ИПА графикон.^[8]

Фонетски пренос страних појмова у српски језик користи се само појмове претходно непознате српском језику, и то из језика непокривених правилима правописног преноса. Према тачки 291. Правописа српскога језика издатог 2010. за језике који су остали необрађени главно је правило да се држи облика који су ушли у изражајни обичај. Никакву измену уобичајених облика, чак ни из језика са одређеним правилима транскрипције, не би требало уводити у јавне текстове док се не верификује сагласно са Одбором за стандардизацију српског језика.^[9] Пример таквог некоришћења фонетске транскрипције јесте индијска тенисерка Сања Мирза. Иако је она изворно Санија са изговором /saːnɪjaː/, у српском језику је заступљен искључиво облик Сања /saɲa/.^{[10][11][12][13]}

Фонологија српско-хрватске језичке норме, чијег спектра је део српски језик, представљена је помоћу два писма, ћирилице и латинице, од којих оба имају по тридесет слова, подељених на пет самогласника и двадесет пет сугласника.^[14] Свако од слова представља тачно један глас, али пет слова је двојно. Услед своје стапајуће природе, то су меки африкати ђ /dʑ/ и ћ /tɕ/, зубни африкат ц /ts/ и тврди африкати ч /tʃ/ и џ /dʒ/. Сумирано, српски језик остварује тридесетак гласова, представљених четвртином слова из МФА.^[15]

Српски језик има пет самогласника — отворен самогласник средњег реда /ä/, средњи готово предњи нелабијализован самогласник /e̞/, затворен предњи нелабијализован самогласник /i/, средњи задњи лабијализован самогласник /o̞/ и затворен задњи лабијализован самогласник /u/.^[15] У алофоним случајевима, може се уочити и средњи самогласник средњег реда, познат и као шва /ə/, док су хрватски лингвисти у Хрватској граматици, коју је издала Школска књига уз подршку Института за хрватски језик и језикословље, дискутовали чак и постојање двогласа /ie/,^[16] што су остали фонолози критиковали као основано на претпоставци, а не говорном језику.^[17]

Од тридесетак самогласника, у српском језику постоји већ поменутих пет. Ти вокали у транскрипцији замењују оне не присутне у српском, са изузетком средњег самогласника средњег реда /ə/^ⓘ, који се као неутралан глас неблизак ниједном другом не преноси или преноси правописно према писму.

Назални самогласник је онај кога карактерише артикулација кроз нос. Они се фонетски транскрибују као одговарајући рагуларан облик самогласника након кога иде надзубни назал /n/.

Ротички самогласник је онај кога карактерише завршетак артикулације једноударним сугласником. Они се фонетски транскрибују као одговарајући рагуларан облик самогласника након кога иде надзубни вибрант /r/.

Апроксиманти су сугласници у некој мери слични самогласницима. Најсличнији јесу полусамогласници и њих има осам. Остатак чине централи и бочни, али и неколицина ретких безвучних апроксиманата. Од свих двадесетак апроксиманта, у српском језику присутно их је пет — предњонепчани /j/, бочни надзубни /l/, бочни меки /ʎ̟/, веларизован бочни надзубни /ɫ/ и уснено-зубни апроксимант /ʋ/, који нема све одлике апроксиманта, али се услед негубљења звучности [v] → [f] сматра полувокалом.^[15]

Централни апроксиманти се изговарају тако што се додирују средишта артикулатора.

Бочни апроксиманти се изговарају тако што језик обавезно додирује непца.

Једноударник је сваки сугласник који се изговара једном контракцијом мишићем услед које један говорни орган удара о други (нпр. језик о предње непце). Ниједан словенски језик нема ниједан од десет једноударних сугласника. То је делимично зато што они нису прошли кроз процес зван ротацизам, који се одвија по шеми /l/ → /ɾ/, /ɺ/ итд, а кроз који је у потпуности прошао јапански језик. Уместо тога, они су прошли кроз процес веларизације /l/ → /ɫ/.^[15] Сви једноударници се преносе као надзубни вибрант /r/.

Назали су сугласници током чијег изговора ваздух делимично излази и кроз нос. Од деветнаест назала, српски језик их има три, сва три звучна — надзубни назал /n/, двоуснени назал /m/ и меки назал /ɲ̟/.^[15] У алофоним случајевима, посебно код говорника пореклом са југа Србије и Македоније, јавља се и уснено-зубни назал /ɱ/ испред /ʋ/ и /f/ (пример /ˈträɱʋäj/). Још чешће и ван тог подручја, испред /k/ и /ɡ/ се јавља задњонепчани назал /ŋ/ (пример /ˈe̞ŋɡle̞ski/).^[18] Сваком звучном назалу одговара по безвучни. Они су издвојени кружићем изнад или цртицом испод симбола, а преносе се као звучни им парњаци.

Фрикативи настају проласком ваздуха кроз уски пролаз који чине два артикулатора један близу другог (доња усна и горњи секутићи, на пример). Српски језик их од четрдесетак има шест — безвучни зубни сибилант /s̪/, звучни зубни сибилант /z̪/, безвучни савијени сибилант /ʂ/, звучни савијени сибилант /ʐ/, безвучни уснено-зубни фрикатив /f/ и безвучни задњонепчани фрикатив /x/.^[15]

Код неких говорника, посебно оних пореклом из Црне Горе, палатализацијом тврдих фрикатива настају безвучни меки сибилант /ɕ/ и звучни меки сибилант /ʑ/. У црногорској абецеди, ова два гласа прихваћена су као део књижевног језика. У њему, иако је дозвољено записивати их као шј и жј, преферира се потпун фонетски запис коришћењем слова преузетих из пољског језика — ћирилички С́с́ и З́з́ и латинички Śś и Źź.^[19][20][21]

Струјни сугласници могу бити шушкави (сибиланти):

Централни фрикативи су нешушкави са изговором средином артикулатора:

Остали могу бити бочни, истоветни са апроксимантима или псеудофрикативи:

Африкати су сугласници чија артикулација започиње плозивом, а завршава се фрикативом. Они су дословно сливени, јер два, ретко три одвојена гласа чине један нови. Према подели завршног струјног гласа, они могу бити шушкави или не. Нешушкави се преносе одабиром оног гласа који се јаче артикулише. Примери таквог преноса су [pf] → [f] и [kx] → [k]. У случајевима у којима изговарање једног гласа одмах након другог не изискује напор, преносе се сви гласови. Примери су [ndr] → [ndr] и [ɢʁ] → [ɡr].

Шушкави африкати много су чешћи, а од њих десет у српском их има пет. То су звучни меки африкат /dʑ/, безвучни меки африкат /tɕ/, безвучни зубни африкат /t̪s̪/, безвучни савијени африкат /ʈʂ/ и звучни савијени африкат /ɖʐ/.^[15] Незванично и најчешће у страним речима, постоји и звучни зубни африкат /d̪z̪/. Правопис српскога језика издат 2010, приликом описа транскрипције овог гласа (напомена при тачки 196), каже да се он записује као дз. Ипак није никаква грешка ако се глас изговара сливено, као један, познат и из наших [српских] дијалеката.^[23]

Плозиве карактерише изговор пред који је излаз ваздуха спречен. Од петнаестак, српски их има шест — по три звучна парњака. Врхом језика спречени су безвучни /t̪/ и звучни зубни плозив /d̪/, телом језика безвучни /k/ и звучни задњонепчани плозив /ɡ/, а уснама безвучни /p/ и звучни двоуснени плозив /b/.^[15] Предњонепчани плозиви /c/ и /ɟ/ присутни су у македонском и чакавском наречју. Без потребе за преносом је глотални плозив /ʔ/^ⓘ, који заправо представља наглашено одвајање слогова.

Вибрант је сугласник приликом чијег изговора артикулатори трепере. Од седам вибранта укупно, српски језик има само један — надзубни вибрант /r/.^[15] Међутим, остали вибранти су му веома слични ако се звучање узима у обзир.

Имплозиви су сугласници, плозиви или африкати, код којих је присутан и гркљански начин артикулације (уз плућни). Нема их у индоевропским језицима, па ни у српском. Укупно их је дванаест, а чешћи су звучни од безвучних.

Ејективи су безвучни сугласници код којих при изговору долази до затварања гркљана. Дакле, ваздух се избацује из гркљана, док плућа мирују. Нема их у индоевропским језицима, па ни у српском. Укупно их има двадесетак. Неки су праскави (плозиви):

Неки су струјне природе (фрикативи):

Неки су сливене природе (африкати):

Кликови су тип сугласника који се изговарају и улазним (ингресивним) и излазним (оралним) механизмом изговора. Ваздух се усисава у усну дупљу, где су две препреке — једна у предњем делу усне дупље, друга у задњем. При усисавању ваздуха уклања се предња препрека. Кликови, са изузетком паралингвистичких гласова, постоје само у афричким.

Они се услед несличности ни са једним другим гласом на српски не могу ни транскрибовати, али, како их је ипак немогуће изоставити, употребљава се Киршенбаумова транскрипција. Ипак, потребно је имати у виду да се у језичкој традицији цоктави сугласници малтене никад не преносе и у потпуности занемарују (нпр. језик коса, не ктлоса или слично).

• Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Прилагођено писање имена из страних језика (транскрипција)”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. ISBN 978-86-7946-079-0.