Грачанички срез

Грачанички срез
1912.—1959.
Главни град	Приштина
Земља	Краљевина Србија, Краљевина Југославија, ФНР Југославија
Догађаји
Статус	бивши срез
Историја
• Успостављено	1912.
• Укинуто	1959.
Претходник Следбеник Приштинска каза Општина Приштина

Грачанички срез, такође познат и као Приштински срез, односно Приштевски срез (према главном среском месту), био је административно-територијална јединица (срез) у Краљевини Србији, а потом у Краљевини Југославији и касније у ФНР Југославији, односно НР Србији и њеној Аутономној косовско-метохијској области. Постојао је од 1912. до 1959. године, са седиштем у Приштини, а обухватао је шири простор потоње Општине Приштина, са околином.

Протеривањем османске власти и ослобођењем Старе Србије у јесен 1912. године започео је процес успостављања нових власти Краљевине Србије у областима Рашке, Косова, Метохије и Вардарске Македоније.^[1] Изградња нових административно-територијалних структура одвијала се постепено, у периоду између 1912. и 1915. године.^[2]

Већ крајем 1912. године, непосредно након ослобођења, на средишњем подручју дотадашње османске Приштинске казе формиран је срез са седиштем у Приштини, у оквиру новоустановљеног округа, чије је седиште такође било у Приштини. Таква управа је заведена првим привременим одлукама, чиме је постављена основа за рад нових органа власти. У циљу обнове локалних српских традиција, срез је прозван Грачаничким, а округ Косовским. Министарство унутрашњих дела је 25. децембра 1913. године упутило Народној скупштини на усвајање "Предлог Закона о присаједињењу Старе Србије Краљевини Србији и о управи у њој", по којем се озваничава припадност Грачанског среза Косовском округу. Народна скупштина није стигла да гласа о предлогу до избијања Првог светског рата, а за време рата предлог није стављен на дневни ред.^{[3][4] [5]} Упркос томе, срез је наставио да функционише према првобитним привременим уредбама.

Након ослобођења у јесен 1918. године, поново је успостављена и управа Грачаничког среза са седиштем у Приштини. Недуго након уједињења и стварања Краљевине СХС (Југославије), Регент је 30. јуна 1919. године указом наредио да Устав и сви закони Краљевине Србије ступе на снагу у областима присаједињеним Србији и Црној Гори након Балканских ратова 1. августа исте године.^[6]

Уредбом о подели земље на области 26. априла 1922. године било је уређено да седиште среза буде у Приштини, а срез се налази у оквиру Косовске области. Административна подела уведена Уредбом о подели земље је остала на снази до 1929. године и завођења диктатуре.^[7]

Закон о називу и подели краљевине на управна подручја, који је донесен 3. октобра 1929. године и Октроисани устав 3. септембра 1931. године су и даље утврђивали постојање срезова, па је тако и Грачанички срез наставио да постоји. Уместо дотадашње поделе на области, уведена је подела на бановине. Грачанички срез је припао Вардарској бановини.^[8]

Након ослобођења (1944-1945) и стварања Аутономне косовско-метохијске области (АКМО) у саставу НР Србије, обновљен је Грачанички срез са седиштем у Приштини.^[9][10] Потом је 1955. године на целокупном подручју НР Србије извршено укрупњивање срезова, чиме је дотадашњи Грачанички срез трансформисан у проширени Приштински срез.^[11] Такво уређење је опстало све до 1959. године, када су на територији АКМО укинути сви срезови. У међувремену је на централном подручју некадашњег Грачаничког среза основа нова Општина Приштина.^[12][13][14]

Попис становништва среза по вероисповести из 1921. године, показао је да Евангелиста и Јевреја у Грачаничком срезу нема.^[15]

Попис становништва среза по матерњем језику из 1921. године, показао је да Словенаца, Чехословака, Русина(Рутена и Малоруса), Пољака, Немаца, Италијана, Француза, Енглеза у Грачаничком срезу нема.^[16]

Грачаничком срезу је 1931. године припадало 8 општина:

1. Девет Југовића
2. Голеш
3. Горња Дреница
4. Грачаница
5. Јањево
6. Липљан
7. Обилић
8. Приштина

Претходни резултати пописа објављени су већ 1931. године мањом публикацијом од 30 страна која је имала за циљ да у што краћем року информише меродавне власти и установе о привремено утврђеном броју домаћинстава и присутног становништва, по бановинама и срезовима.^[17]

Грачаничком срезу су 1948. године припадале 13 територијалне целине: Бесиње, Грачаница, Девет Југовића, Доње Добрево, Качикол, Коморане, Косово Поље, Лапље Село, Лукаре, Маревце, Милошево, Обилић и Сливово.^[20]

Према попису становништва из 1953. године у Грачаничком срезу није било Бугара и Влаха.

Према попису становништва из 1931. године, у Грачаничком срезу проценат неписмених је натполовичан. Проценат неписмености жена од 11 година старости и више је био висок и износио је 86.2%, иако су се као писмене сматрале и оне жене које су полуписмене^[а]. Код мушкараца од 11 година старости и више неписменост је износила 60.6%.

Недовољан број основних школа и према томе њихова велика удаљеност нарочито у брдским, ретко насељеним, крајевима, као и патријархална схватања старијих генерација о потреби школовања, нарочито женске деце, верски обзири и други узроци који се сви своде на то да женској деци писменост није потребна као мушкој, довели су до тога, да је женско становништво у просветном погледу далеко изостало иза мушког.^[23]