Гудурица

Гудурица
Гудурица;
	Католичка црква
Административни подаци
Држава	Србија
Аутономна покрајина	Војводина
Управни округ	Јужнобанатски
Град	Вршац
Становништво
— 2022.	876
— густина	38,6/km2
Географске карактеристике
Координате	45° 10′ 04″ С; 21° 26′ 34″ И / 45.167732° С; 21.442848° И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	111 m
Површина	22,7 km2
	Гудурица Гудурица на карти Србије
Остали подаци
Поштански број	26335
Позивни број	013
Регистарска ознака	VŠ

Гудурица (мађ. Temeskutas, нем. Kudritz) је насеље у граду Вршац, у Јужнобанатском округу, у Србији. Према попису из 2022. било је 876 становника.

Овде се налази ФК Виноградар Гудурица.

Географија

У додиру Карпата и Вршачког Вино-горја, као божјом руком постављено на брежуљке испресецане дивљим гудурама, виноградима заклоњено и сачувано од света, налази се Гудурица — по свему необично село. У овом малом планинском селу усред питомог равног Баната, петнаестак километара североисточно од Вршца, вековима живи и о укрштеним балканским путевима сведочи чак 14 различитих нација. Гудурица је помирила разне људе и обуздала свакакве ћуди.

Историја

Према белешкама вршачког историчара Феликса Милекера (1858–1942), Гудурица се првобитно, у 15. веку, помиње као Кутрес, затим Кутрица, у 18. као Гутериц, у 19. веку Кудриц, 1894. године звала се Темешкуташ, а данашње име добила је 1922. године. По некима, име је настало од немачког (guten Ritz), што значи "добар рит", а, по другима, названо је управо по околним гудурама.^[1].

Писани подаци о Банату говоре да су Срби гудуричке крајеве населили после 1389, односно, када су након Косовске битке прелазили Дунав. У крашовском комитету 1458. и 1462. године била је мало насеље. Стари угарски документи казују да је била власништво Павла и Николе "од Кутреса". Нешто касније, 1597, записано је да је настањена српским становништвом и да је у поседу Фрање Јошике де Карансебеш, а 1716. године да је додељена аустријској провинцији — вршачком дистрикту темишварског Баната. То ће бити и 1774. године "Гудриц", како је констатовао царски ревизор Ерлер.^[2] Исте 1716. године у архиву бечког двора записано је да је насеље имало 17 српских кућа.

Године 1719, по одласку Турака, када је Банат након Пожаревачког мира враћен Аустрији, у Гудурицу се досељавају виноградари из западне Немачке, из Лотарингије, Мозелске долине, Рајнске области, Тријера и Мајнца. Староседеоце Србе из Гудурице немачке власти су раселили у оближње село Велико Средиште . Записи из црквених књига кажу да је село 1742. бројало 150 кућа са чисто немачким становништвом. Овај крај 1763. године колонизује царица Марија Терезија, а од 1780. до 1790. године цар Јозеф. Село 1774. године има римокатоличку цркву и поштанску станицу а становници су Власи.^[3] Крајем 18. века у Кутрици је било 768 католичких становника и додељена је темишварском комитату. Франц I издао је 1821. повластице којима добија право и подршку Краљевске канцеларије да сваког 1. маја и 16. октобра одржава вашар за продају робе и стоке. Тада је имала 1067, а 1854. 1538 становника.

Крајем 19. века постала је општина и добила бележника, апотеку, телеграф... У новембру 1918. у Кутрицу је умарширала српска војска, а наредне године је припојена торонталско – тамишкој жупанији. Године 1921. пописано је 2097 становника, од којих 2013 Немаца, 53 Мађара, 15 Срба, 10 Румуна, 5 Чеха, а један је подведен под “остали”. У село 1941. улазе Немци, а октобра 1944. Руси. Демографска слика Гудурице тада добија данашње карактеристике. Уз преостале Немце који су били у мешовитим браковима, у великом броју су насељени колонисти из свих бивших југословенских република. Прво стижу Словенци и Македонци. Последњи досељеници биле су избеглице из Хрватске, БиХ и са Косова. Њих неколико стотина. На улазу у село изграђено им је и насеље.

У Гудурици су некада живеле чак 24 различите нације, а данас их има 14, односно 1.100 становника у 420 домаћинстава.

Демографија

У насељу Гудурица живи 1020 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,3 година (38,8 код мушкараца и 41,7 код жена). У насељу има 430 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,94.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија^[4]
Година	Становника
1948.	1.474
1953.	2.024
1961.	2.105
1971.	1.560
1981.	1.448
1991.	1.338	1.208
2002.	1.267	1.339
2011.	1.094

Етнички састав према попису из 2002.‍^[5]

Срби	839	66,21%
Македонци	133	10,49%
Мађари	44	3,47%
Словенци	38	2,99%
Југословени	37	2,92%
Роми	35	2,76%
Румуни	31	2,44%
Хрвати	27	2,13%
Црногорци	9	0,71%
Муслимани	5	0,39%
Немци	3	0,23%
Словаци	2	0,15%
Албанци	2	0,15%
Чеси	1	0,07%
Украјинци	1	0,07%
непознато	24	1,89%

Становништво према полу и старости^[6]


	м	ж
?	2	3
80+	11	16
75—79	14	27
70—74	25	45
65—69	37	46
60—64	28	40
55—59	31	34
50—54	43	34
45—49	64	48
40—44	52	49
35—39	40	36
30—34	45	37
25—29	46	43
20—24	46	42
15—19	45	44
10—14	36	50
5—9	29	33
0—4	29	17
Просек :	38,8	41,7

Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.
Година пописа	1948.	1953.	1961.	1971.	1981.	1991.	2002.
Број домаћинстава	351	487	498	421	426	414	430

Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.
Број чланова	1	2	3	4	5	6	7	8	9	10 и више	Просек
Број домаћинстава	85	115	81	76	44	23	5	0	0	1	2,94

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена	Непознато
Мушки	529	185	297	28	15	4
Женски	544	105	305	113	17	4
УКУПНО	1.073	290	602	141	32	8

Становништво по делатностима које обавља
Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	203	35	2	1	106
Женски	130	41	0	0	40
Укупно	333	76	2	1	146

Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	0	7	11	2	13
Женски	0	1	19	3	2
Укупно	0	8	30	5	15

Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	0	1	5	2	4
Женски	2	1	2	2	13
Укупно	2	2	7	4	17

Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	5	0	0	9
Женски	0	0	0	4
Укупно	5	0	0	13

Референце

^ Летописи општина у јужном Банату: Felix Milecker библиотекар и кустос градске библиотеке и музеја у Вршцу. 1928. ISBN 978-86-85075-04-9.
^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
^ Ерлер, наведено дело
^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Литература

Милекер, Феликс; Пантић, Коста; Белча, Душан (2005). Летописи општина у јужном Банату. ISBN 978-86-85075-04-9.
Монографија Подунавске области 1812-1927, саставио Др. Владимир Марган, бив. председник обласног одбора, комесар обласне самоуправе, објављено 1927. „Напредак Панчево“
Територија Подунавске области, написао Др. Владимир Марган, председник обл. одбора у Смедереву 1928. г.
Milleker, Felix. Geschichte der Gemeinde Kudritz. [E: History of the community...]. 1888, Vrsac, Kudritz Leseverein. Page 48. Library: AKdFF, IfA, InstTu, WLB
Историјски преглед Подунавске области Банатски део, написао: Феликс Милекер, библиотекар и кустос градске библиотеке и музеја у Вршцу 1928. г.
»Летопис« општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји, Марина М., Беч 1999.
Подунавске швапске завичајне књиге (језик: немачки)