Мусић Стеван (епска народна песма)
„Мусић Стеван“ је народна епска песма косовског циклуса који обухвата песме у којима је опеван ток и исход сукоба турске и српске војске на Косову пољу 28. јуна 1389. године. Песма обрађује трагичну судбину властелина Стефана Мусића, који због сплета околности касни на Косовску битку, али ипак испуњава своју дужност и гине у боју. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у делу Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845. Садржај песмеУ песми, Стеван Мусић, из Мајдана у нахији Пожаревачкој, припрема се да спава и наређује слузи, Ваистини, да га пробуди како би на време кренули на Косово поље, према завету кнеза Лазара. Слуга је био задужен да прати небеска знамења која ће указати на прави тренутак за полазак:
Када слуга види да је дошло време за полазак, креће да пробуди господара, али га Стеванова супруга зауставља. Она га моли да то не чини, јер је сањала лош сан који је слутио на пропаст српске војске: јато голубова са крстастим барјацима напали су сиви соколови изнад турског табора и раскљували их. Међутим, слуга је подсећа на кнежеву клетву и одлази да буди господара. Они се спремају и крећу. Уз пут срећу Косовку девојку која се враћа са Ситнице и носи клобук. На питање да ли је прешла реку, она одговара да је Ситница „мутна и поводна” и да носи мртве јунаке.
Стеван Мусић препознаје клобук кнеза Лазара и, схвативши да је закаснио, у страху да ће на њему остати кнежева клетва, јуриша на бојиште. Иако стиже касно, успева да погуби три паше, пре него што и сам погине, заједно са својим слугом и својих дванаест хиљада војника. Анализа и главни мотиви Ова песма је једна од најкомплекснијих у косовском циклусу, јер спаја личну драму јунака са општом националном трагедијом.[1] Кључни мотиви су: Кнежева клетва: Функционише као врховни морални закон који надјачава личне страхове и слутње. Стефанов највећи страх није смрт, већ срамота и проклетство због неизвршене дужности. Сукоб дужности и емоција: Овај сукоб је оличен у дијалогу између слуге Ваистине и Мусићеве жене. Жена представља лични, емотивни свет и лошу слутњу, док је слуга носилац колективне свести и епске обавезе.[1] Трагична судбина јунака: Стеван Мусић није издајник, већ трагични јунак који страда упркос својим најбољим намерама. Његово кашњење је судбинско, али он својом жртвом на крају ипак доказује верност и част. Слуга Ваистина: Лик слуге је од изузетног значаја. Његово име је алегоријско („Ваистину“ - заиста, уистину), и он представља глас савести, истине и завета који се мора поштовати. Клетва кнеза Лазара Песма Мусић Стеван садржи чувену клетву кнеза Лазара, која је исписана и на споменику на Газиместану: Ко је Србин и српскога рода, Други стих („И од српске крви и колена“) није исписан на споменику Косовским јунацима. Историјска позадинаСтеван Мусић један је од неколицине српских средњовековних властелина који су постали део српске епске традиције. Био је син сестре кнеза Лазара, Драгане, и челника Мусе. Имао је брата Лазара, који је такође погинуо на Косову пољу. Браћа Мусићи су иза себе оставили задужбину - цркву Богорочиног Ваведења у Новој Павлици, 8 км северно од Рашке. Нова Павлица је подигнута између 1381. и 1386. године. У цркви се посебно издваја ктиторски портрет браће Мусића, њихове мајке Драгане и кнеза Лазара. У њој су сахрањени Стеван и Лазар Мусић и њихова мајка Драгана као монахиња Теодосија. Приликом преношења тела кнеза Лазара у његов маузолеј Раваницу, после Косовске битке 1392. године, преноћило се у Павлици.[2] [3] Записивање и верзије песмеКосовски циклус песама имао је дугу и сложену генезу, а сама епска традиција је бележена у више наврата, тако да је сачувано више различитих верзија песме о Стевану Мусићу. У 18. веку настао је Ерлангенски рукопис, који представља најважнију предвуковску збирку народне поезије и у њему се налази песма о Стевану Мусићу. У песмарици Аврама Милетића из 1779. године забележена је песма Историја Мусића Стефана, једна од две десетерачке песме у овом зборнику, која је двоструко краћа од касније верзије коју је забележио Вук Стефановић Караџић.[4] Песму Мусић Стеван Вук је забележио од слепице из Гргуреваца. Он је чуо за ову певачицу, вероватно пореклом са Косова, 1816. године, док је боравио у Срему где је певачица била позната по „три косовске песме“. Вук је у неколико наврата из Беча писао Лукијану Мушицком у манастир Шишатовац молећи га да му запише поменуте песме. Почетком 1817. Мушицки је Вуку послао не три, већ шест песама. Захваљујући Вуковим белешкама познато нам је да су у питању песме: Пропаст царства Српскога, Косовка девојка, Обретеније главе кнеза Лазара и Марко Краљевић укида свадбарину, а каснији истраживачи су у песме слепице из Гргуревца убројали и песме Марко Краљевић и орао и Мусић Стеван.[5] Види јошРеференце
|
||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
