Стихови Раванчанина I
Стихови Раванчанина I су дело средњовековне српске књижевности из друге половине 16. века. Аутор је један од тројице Раваничана који су прославили кнеза Лазара у стиху и у прози. Вероватно их је писао одмах после преноса Лазаревих моштију са Косова (1390/91.). У Служби кнежевој доноси и стихове са молбом да кнез својим јадним Србима обеэбеди „вечновати в тишине“ (вечни мир). Није то било могуће, ни тада ни више векова доцније, али се то наметало као насушна потреба. Стихови си исписани из крушедолског рукописа, који је сада у Црквеном музеју, у Патријаршији у Београду. Потиче из друге половине 16. века, а преписан је из неког београдског рукописа, који је постао у доба деспота Стефана Лазаревића. Стихове је запазио јеромонах Александар Андрејевић, „постригом Пећанин“, и унео их 1736. године у свој рукопис „Последованије стихологији през васе лето, славе и тропари и кондаци полијелеји“. Одатле је „Песме свецима Србима“, па и стихове („Светому и славному кнезу Лазару"), објавио Стојан Новаковић у својим познатим „Примерима књижевности и језика старога и српско-словенскога“. Код Александра су стихови у србуљском облику последње фазе, а у штампаним Србљацима пренети су у црквено-словенску рецензију и при томе су учињене мале измене у тексту. ВЕЧНОВАТИ В ТИШИНЕ (У ТИШИНИ) Око слепим, Мученија же6 венцем Христу богу предстојити15, трудом твојим вечновати в тишине (Раваничан. (1390/91. или одмах после те године) Литература
|
Portal di Ensiklopedia Dunia