Никејско-цариградски симбол вере

Никејско-цариградски симбол вере, Симбол вере или Символ вере, представља кратко и сажето исповедање хришћанске вере. Овај симбол је донет на Никејском сабору, где је написано 8 чланова, а допуњен на Цариградском сабору, где су додата још 4 члана.^[1] Сада је симбол вере састављен од 12 чланова и постао је камен темељац за разумевање верских учења и заједничког идентитета у хришћанском свету.

Данас се у Православној цркви чита на свакој литургији и приликом крштења.

Историја

На Првом васељенском сабору у Никеји 325. године састављен је Никејски симбол вере. На њеној основи је већ, по свему судећи, на Другом васељенском сабору 381. године у Цариграду прочитан други Симбол вере, који се формално није поклапао, већ је у идејном смислу само проширен и допуњен – касније познат као Цариград, или Симбол вере Другог васељенског сабора, иако га овај сабор није одобрио. На Трећем васељенском сабору 431. године, под председавањем Кирила Александријског, који је био критичан премаКападокијским оцима, састављени су захтевали да се напусти било који симбол вере, осим Никејског. Кирил Александријски и Августин Хипонски сматрани су оцима Четвртог васељенског сабора и тада је одобрен и усвојен не само Халкидонски симбол вере који није коришћен у литургији, већ и Симбол вере уведен у широку употребу, данас познат као Никејско-цариградски. У складу са учењем Августина он је у литургији постепено заменио Никејски симбол вере, који је остао у богословљу Православне цркве.^[2]

Никејско-Цариградски симбол вере је настао као реакција на различита хришћанска размишљања и контроверзе о природи светог тројства, Оца, Сина и Светог Духа које се појављују у 5. веку.

Симболу вере била су посвећена дела многих истакнутих теолога, а најпознатији је трактат Блаженог Августина,^[3] касније епископа Хипонског. Иако је описао Никејски симбол вере, са малом модификацијом, усвојен у његовој афричкој цркви, у његовом делу је изложено православно учење о вероисповести уопште.^[4] Прва реч латинског текста симбола credo („верујем“) постала је саставни део наратива.

Коришћење

Никејско-цариградски симбол вере се чита (пева) на литургијским службама у православљу (у склопу Литургије верних пре химне „Милосрђе света“ и Евхаристијског канона) и католичанству (у склопу Литургије речи). Симбол је укључен у Књигу заједничких молитава Енглеске цркве. Такође га као једини симбол вере који читају у литургији користе готово све цркве, укључујући и оне које не признају Халкидонски сабор, осим Јерменске апостолске цркве, где се и даље чита Никејски симбол вере са неким додацима, а неким данима се чита само Никејско-цареградски симбол.

Верзије изворног текста

Изворни текст са сабора

Исповедање вере усвојено на Сабору у Цариграду је следеће:

Извор на коине грчком^[5]

Превод на српски

1. Πιστεύω εἰς ἕνα Θεόν, Πατέρα, παντοκράτορα, ποιητὴν οὐρανοῦ καὶ γῆς, ὁρατῶν τε πάντων καὶ ἀοράτων.

2. Καὶ εἰς ἕνα Κύριον Ἰησοῦν Χριστόν, τὸν Ὑιὸν τοῦ Θεοῦ τὸν μονογενῆ, τὸν ἐκ τοῦ Πατρὸς γεννηθέντα πρὸ πάντων τῶν αἰώνων· φῶς ἐκ φωτός, Θεὸν ἀληθινὸν ἐκ Θεοῦ ἀληθινοῦ, γεννηθέντα, οὐ ποιηθέντα, ὁμοούσιον τῷ Πατρί, δι᾿ οὗ τὰ πάντα ἐγένετο.
3. Τὸν δι᾿ ἡμᾶς τοὺς ἀνθρώπους καὶ διὰ τὴν ἡμετέραν σωτηρίαν κατελθόντα ἐκ τῶν οὐρανῶν καὶ σαρκωθέντα ἐκ Πνεύματος ἁγίου καὶ Μαρίας τῆς Παρθένου καὶ ἐνανθρωπήσαντα.
4. Σταυρωθέντα τε ὑπὲρ ἡμῶν ἐπὶ Ποντίου Πιλάτου καὶ παθόντα καὶ ταφέντα.
5. Καὶ ἀναστάντα τῇ τρίτῃ ἡμέρᾳ, κατὰ τὰς Γραφάς.
6. Καὶ ἀνελθόντα εἰς τοὺς οὐρανοὺς καὶ καθεζόμενον ἐκ δεξιῶν τοῦ Πατρός.
7. Καὶ πάλιν ἐρχόμενον μετὰ δόξης κρῖναι ζῶντας καὶ νεκρούς, οὗ τῆς βασιλείας οὐκ ἔσται τέλος.
8. Καὶ εἰς τὸ Πνεῦμα τὸ Ἅγιον, τὸ κύριον, τὸ ζωοποιόν, τὸ ἐκ τοῦ Πατρὸς ἐκπορευόμενον, τὸ σὺν Πατρὶ καὶ Υἱῷ συμπροσκυνούμενον καὶ συνδοξαζόμενον, τὸ λαλῆσαν διὰ τῶν προφητῶν.
9. Εἰς μίαν, Ἁγίαν, καθολικὴν καὶ ἀποστολικὴν Ἐκκλησίαν.
10. Ὁμολογῶ ἕν βάπτισμα εἰς ἄφεσιν ἁμαρτιῶν.
11. Προσδοκῶ ἀνάστασιν νεκρῶν.
12. Καὶ ζωὴν τοῦ μέλλοντος αἰῶνος. Ἀμήν.

1. Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог

2. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
3. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
4. И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
5. И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
6. И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
7. И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
8. И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
9. У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
10. Исповедам једно Крштење за опроштење грехова.
11. Чекам васкрсење мртвих.
12. И живот будућега века. Амин.

Савремени католички текст са додатком филиокве

Исповедање вере усвојено на Сабору у Цариграду је следеће према Западној цркви:

Извор на латинском^[6]

Превод на српски

1. Credo in unum Deum. Patrem omnipoténtem, factórem cœli et terræ, visibílium ómnium et invisibílium.

2. Et in unum Dóminum Iesum Christum, Fílium Dei unigénitum. Et ex Patre natum ante ómnia sǽcula. Deum de Deo, lumen de lúmine, Deum verum de Deo vero. Génitum, non factum, consubstantiálem Patri: per quem ómnia facta sunt.
3. Qui propter nos hómines et propter nostram salútem descéndit de cœlis. Et incarnátus est de Spíritu Sancto ex María Vírgine: Et homo factus est.
4. Crucifíxus étiam pro nobis: sub Póntio Piláto passus, et sepúlt us est.
5. Et resurréxit tértia die, secúndum Scriptúras.
6. Et ascéndit in cœlum: sedet ad déxteram Patris.
7. Et íterum ventúrus est cum glória iudicáre vivos et mórtuos: cuius regni non erit finis.
8. Et in Spíritum Sanctum, Dóminum et vivificántem: qui ex Patre Filióque procédit. Qui cum Patre et Fílio simul adorátur et conglorificátur: qui locútus est per Prophétas.
9. Et unam sanctam cathólicam et apostólicam Ecclésiam.
10. Confíteor unum baptísma in remissiónem peccatórum.
11. Et expécto resurrectiónem mortuórum.
12. † Et vitam ventúri sǽculi. Amen.

1. Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог

2. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
3. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
4. И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
5. И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
6. И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
7. И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
8. И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца и Сина исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
9. У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
10. Исповедам једно Крштење за опроштење грехова.
11. Чекам васкрсење мртвих.
12. И живот будућега века. Амин.

Једна од догматских основа раскола Васељенске хришћанске цркве на Западну католичку и Источну православну била је додатак Никејско-цареградском симболу вере такозваног филиоквеа.^[7]

Види још

Референце

^ „PRAVOSLAVNA VERONAUKA - SIMVOL VERE”. veronauka.tripod.com. Приступљено 2023-07-23.
^ Карташёв А. В. Никео-Цареградский символ / Вселенские соборы. II Вселенский собор в Константинополе 381 г.
^ Августин. «О Символе веры»
^ Символ веры. Его происхождение и краткое содержание. Копија архиве на веб-сајту Wayback Machine / Ред. В. П. Ерохин.
^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом :1.
^ „Catechismus Catholicae Ecclesiae - Credimus”. www.vatican.va. Приступљено 2023-07-24.
^ „СИМВОЛ ВЕРЫ • Большая российская энциклопедия - электронная версия”. old.bigenc.ru. Приступљено 2023-07-24.

Литература

Јевтић, Атанасије (1981). „Други Васељенски сабор” (PDF). Теолошки погледи. 14 (1-3): 81—96. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 03. 2018. г. Приступљено 23. 03. 2018.
Поповић, Радомир В. (2012). Васељенски сабори: Први, Други, Трећи и Четврти: Одабрана документа. Књ. 1. Београд: Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију.