Парк природе Рилски манастир
Парк природе Рилски манастир (буг. Природен парк „Рилски манастир“) један је од највећих паркова природе у Бугарској и простире се на површини од 252,532 km², у западном делу планине Рила на надморској висини између 750 и 2713 m. Стациониран је у општини Рила у Ћустендилској области и у оквиру њега налазе се шуме, планинске висоравни, алпска подручја и 28 глацијалних језера. Са нешто више од милион посетилаца годишње спада у други најпосећенији парк природе у Бугарској, након парка природе Витоша.[1] Основан је 1992. године као део новоуспостављеног Националног парка Рила. Данас је већина парка у власништву манастира који се ту налази. Парк укључује један резерват природе, шумски резерват Рилски манастир, са површином од 36,65 km² односно 14% целе територије парка природе.[2] Парк спада под екорегион родопских планинских мешовитих шума, старог копненог подручја широколисних и мешовитих шума умерених предела. На простору парка обитавају 282 врсте маховине и 130 врста алги. Фауна укључује 52 врсте сисара, 122 врсте птица, 12 врста гмизаваца, 11 врста водоземаца, 5 врста риба, као и 2600 врста бескичмењака. Парк је добио име по Рилском манастиру, културном и духовном центру, основаном за време Првог бугарског царства у 10. веку, од стране Јована Рилског. Манастир је од 1983. године део светске баштине Унеска. Управљање парком и историја власништва Парком природе Рилски манастир руководи директорат са седиштем у граду Рила и потчињен је Извршној агенцији Министарства вода и животне средине Бугарске.[3][4] Дирекција спроводи државну политику управљања и контроле заштићеног подручја и контролише координацију између власника већег дела парка, Бугарске православне цркве и државних институција. Дирекција такође одржава екосистеме, биодиверзитет и подстиче еколошки прихватљив туризам.[2] Парк се налази унутар Међународне уније за заштиту природе, под категоријом V (заштићени пејзаж / морски пејзаж). Територија парка укључена је у Мрежу заштићених подручја природе Натура 2000.[5] Територија модерног парка је блиско повезана са Рилским манастиром, још од времена његовог настанка у 10. веку. Бугарски цар Јован Асен II и Коломан I Асен поклонили су манастиру земљиште, шуму и пашњаке у долини реке Рилске, као и у регионима Ћустендил, Благоевград, Мелник и Разлог.[6] Цар Јован Шишман потврдио је манастирске привилегије и додатно повећао манастирско земљиште Рилском повељом којом су прецизиране тачне границе манастирског поседа.[6] Након ослобођења Бугарске од Османског царства 1878. године, територија савременог парка била је под надлежношћу Рилског манастира до 1937. године, када га је национализовала Влада Народне Републике Бугарске.[7] Године 1997. Влада је усвојила законодавство којим се дозвољава враћање национализованих шума, а 2000. године обновљена су бивша имања манастира.[8][9] ГеографијаПарк природе Рилски манастир стациониран је на планини Рила, на југозападу Бугарске, на око 120 km јужно од Софије. Налази се у централним и највишим деловима планине Рила, истоименој општини у Ћустендилској области. Обухвата западни део планине у сливу реке Рилске и Илице.[10] Парк се налази на површини од 252,532 km².[11] Рељеф и геологија Геолошку основу планине Риле чине метаморфне стене − гнајс, биотит, амфиболит и мермер, док се на североистоку налазе значајнија подручја изграђена од магматских стена, посебно од гранита и пегматита.[13][13] Просечна надморска висина парка је 1750 м, а највиши врх је Рилец, који се налази на 2713 метара.[14][15] Долина реке Рилске од Рибљег језера до Кирилове ливаде дели територију парка на два дела. Делови парка повезани су са главним орографским и хидрографским развођем Риле, врхом Канарата (2691 м), који је уједно и развође између црноморског и егејског слива.[16] Глацијални рељеф је карактеристичан за највишу зону парка и датира из плеистоцена. За време глацијалног периода, границе трајног снежног покривача биле су на 2200 м надморске висине. Глечери су се истопили пре 10.000–12.000 година, а били су алпског типа и спустили се у долине до 1200–1300 m. Доказ о тој граници су бројне морене дуж реке Рилске на надморској висини од 1250 м.[17] Остаци глацијалног рељефа су бројна амфитеатрална удубљења која се налазе у глацијалним долинама реке Рилске и њених притока, и на чијем дну се углавном налазе језера, међу њима је и Рибље језеро, највеће глацијално језеро у Бугарској.[17] КлимаНадморска висина и западна оријентација долина реке Рилске и Илеане до долине Струме имају значајан утицај на климу. Нераван терен одређује значајну климатску разлику између регија са нижим и вишим надморским висинама у парку.[18] Средња температура ваздуха у парку на 1175 метара надморске висине је –2.8 °C у јануару и +16 °C у јуну, са минималним и максималним температурама од –25 °C до +36 °C. Средња годишња температура на надморској висини 2000-2500 м варира у интервалима од 0 до 5 °C, а у минусу је на висинама изнад 2500 m надморске висине.[18] Парк природе Рилски манастири карактерише се честим наглим променама температуре ваздуха, а број дана са температурним инверзијама варира између 200 и 220 годишње.[19] Годишња количина падавина у нижим деловима парка износи 700–800 mm, на висинама од 1000–2200 m варира између 1050 и 1200 mm падавина, док су падавине на највишим деловима знатно мањег интензитета и учесталости. Најсушнији месец је фебруар, а највише падавина има у мају и јуну.[19] Годишње испаравање је 450–500 mm на надморској висини 800–1000 m и 350–400 mm на 1000–2200 m, што одређује позитиван водени биланс.[19] На вишим надморским висинама влажност ваздуха је 80-85% и пада на 30% у хладним и сувим зимским данима.[19] Због великог броја падина у парку, стални снежни покривач се формира до средине децембра. Трајање снежног покривача на око 1200 м надморске висине је 160—180 дана и достиже 190—200 дана на вишим надморским висинама.[20] У марту је дебљина снежног покривача 60–70 cm у доњим пределима парка, а може премашити 200 cm у алпијској зони.[20] Топљење снега почиње током првих дана априла.
 ХидрологијаПодручје парка природе Рилски манастир једно је од три најважније планинске области у Бугарској и једно од најзначајнијих изворишта вода југозападне Бугарске. У парку се налази 28 глацијалних језера, стационираних на надморској висини од 2200 m. Она су извориште и исходиште бројних река и потока који чине Рилску реку, највећу реку парка, чија је дужина 51 km.[21] Река Рилска се улива у Рибље језеро одакле даље отиче ка Струми преко које је повезана са Егејским морем. Укупан годишњи проток је око 241,9 милион m³ воде.[21] Већина воде долази од притока смештених на северним падинама гребена, а и од снега који се акумулира у зимским месецима.[22][23] Већина језера у парку спадају у сливну зону реке Рилске — Рибље језеро, група од три језера која обухвата највеће глацијално језеро у Бугарској са површином од 21,2 хектара, запремином од 1,72 милиона m³ и дубином од 28 метара.[22] У парку се налазе и Црно језеро, Ђавоље језеро (које обухвата више мањих језера), Манастирско језеро (обухвата три мања језера), Маринково и Мокро језеро.[24] Подручје реке Илине обухвата четири Караомеричка језера, језеро Мраморец и језеро Каменица.[25] Национални парк РилаНационални парк Рила (буг. Национален парк „Рила“) је највећи национални парк у Бугарској са површином од 810,46 km² на планини Рила у југозападном делу земље. Основан је 24. фебруара 1992. године да би се заштитило неколико екосистема од националног значаја. Надморска висина парка се креће од 800 m у близини Благоевграда до 2925 m на врху Мусала, највишем врху на Балканском полуострву. У парку се налази око 120 глацијалних језера, укључујући и најпознатија Рилска језера. Неколико река извире у националном парку, укључујући и најдужу реку на Балкану, реку Марицу, и најдужу реку у Бугарској, реку Искар. Национални парк Рила, највећи је национални парк у Бугарској, а налази у централном и највишем региону планине Рила. У парку се налазе ретке и угрожене дивље врсте и заједнице, саморегулирајући екосистеми биолошке разноликости, као и историјски локалитети од глобалног културног и научног значаја. Име Рила потиче од трачанске речи „роула”, што значи "пуно воде".[26] Рилска језераРилска језера налазе се испод планине Риле и припадају Парку природе Рилски манастир. Налазе се на надморској висини од 2.095 до 2.535 метара.[27][28] Настала су као резултат ерозивних процеса у високим деловима планине Риле. Сва Рилска језера повезана су природним каналима. Ланац Рилских језера као такав најдужи је природни ланац у Бугарској. Најстарија истраживања потичу из 1890. године. Истраживања језера вршио је српски научник и геолог Јован Цвијић, који је утврдио ледничко порекло језера.[29][30] Језера имају низак ниво минерализације и јако су засићена кисеоником.[31]
БиологијаЕкосистеми и станишта Шумски екосистеми покривају 70% територије парка. Најниже зоне (800–1500 m) су обрасле густим буковим шумама у којима доминира европска буква, а нешто више су мешовите листопадне шуме јове, букве, граба и црног граба. Изнад ових екосистема налазе се мешовите листопадно-четинарске шуме у којима доминира локални ендемски рилски храст (Quercus protoroburoides), храст китњак, европска јела и бугарска јела (Abies borisii-regis). Четинарски екосистеми се налазе на надморским висинама између 1300 и 2200 m и састоје се од европске смрче, молике, белог бора и јела.[32] Секундарни екосистеми који замењују древне шуме смрче и бора покривају 5% парка и чине их јасика, бела бреза и леска.[32][33] Алпијски екосистеми покривају 20% површине парка на 2200–2500 m надморске висине, где доминира бор кривуљ. Друге врсте у овим екосистемима су Alnus viridis, Salix waldsteiniana, Juniperus communis, Chamaecytisus absinthioides и Festuca valida.[34] Травни екосистем се углавном састоји од вишегодишњих трава, као што су Elyna bellardii, Carex kitaibeliana, Salix retusa, мрежаста врба, Dryas octopetala и многе друге.[34] Парк природе Манастир Рила спада у родопске планинске мешовите шуме, екорегион широколисних и мешовитих шума умерених предела. Парк обухвата 85 станишта заснованих на методама Координације информација о животној средини, односно 21% свих природних станишта у Бугарској. Од њих, 37 се налазе искључиво у шумској зони, 34 у алпијској зони, а 14 се налазе у обе зоне.[35] Флора У парку је настањено 1400 врста васкуларних биљака укупно 38,88% свих на простору Бугарске.[36][37] Највећи број врста је концентрисан у зонама четинара. Највећа концентрација врста налази се у шумском резервату Рилског манастира, у долинама реке Илине и Радовићке и у подножју Калиног врха. Најмање разнолика зона је Алпина, са 250-300 врста.[37][38] У парку постоји 158 евроазијских врста, 135 циркумбореалних врста, 125 средњоевропских, 307 медитеранских и 123 ендемске врсте, укључујући 6 локалних, 27 бугарских и 90 балканских ендемских врста.[38] Најчешће локалне ендемске врсте у парку су Primula deorun, Quercus protoroburoides, Jаsione bulgarica, Alopecurus riloensis, Cilene velenovskyana и Viola orbelica.[38] Број реликтних врста је 110 или 7,86% васкуларне флоре парка, укључујући 77 глацијалних и 33 терцијарне врсте.[39] У Црвену књигу Бугарске уписано је 96 врста које се налазе у овом парку природе, а 14 њих је уписано и на Црвену листу IUCN-а.[39][40] У парку се налази 35 врста дрвећа, што је 32% од 109 врста дрвећа које се налазе у Бугарској. Четинарска шума чини 68,3% шума, док листопадне шуме чине 31,7% свих шума парка. Дистрибуција по врстама је следећа: европска буква – 21,6%, патуљасти планински бор – 17,4%, европска смрча – 16,7%, бели бор – 14,6%, сребрна и бугарска јела 12,7%, молика – 6,9%, храст китњак — 4,6%, бела бреза – 1,5%, обични јасен – 1,3%, Alnus incana 1,1% и остале врсте – 1,6%.[37][41] Просечна старост шуме је 99 година, стогодишње шуме чине 53,7% укупне шумске зоне.[42] У парку су регистроване и 164 врсте маховина, a највеће концентрације маховине су уз реке Рилску и Илину, њихове притоке и на влажним ливадама у алпијској зони.[37][43] По попису, парк настањује 306 врста гљива, које су класификоване у 3 класе, 26 редова, 54 породице и 140 родова.[44] Најчешћи ред гљива на простору парка је Agaricales, са 109 врста, а најразноврснија породица гљива је Tricholomataceae (62 врсте), Pussulaceae (40 врста), Cortinariaceae (31 врста), Coriolaceae (19 врста) и Boletaceae (15 врста).[45][45] Заштићене биљне врсте у парку су: Geum bulgaricum, Ranunculus aquatilis, Fritillaria gussichiae, Anchusa davidovii, Lilium jankae, Aquilegia aurea, Anthemis sancti-johannis, Myosotis jordanovii, Gentiana punctata, Рrimula deorum, Viola orbelica, Quercus рrоtoruboroides, Rheum rhaponticum и Sempervivum erythraeum.[47] Фауна  У парку природе Рилски манастир пописане су 202 врсте кичмењака[48][49] и 52 врсте сисара. Овде живи и 15 врста слепих мишева, што је 50% свих врста ових сисара у целој Бугарској и 45% у Европи. Такође, парк настањује 20 врста малих сисара, као што су: бубоједи, двозупци и глодари.[50][51] Од великих сисара у парку настањено је 13 врста звери и 4 врсте папкара.[49] Најчешћи сисари у парку су : вук, обични шакал, риђа лисица, мрки медвед, јазавац, твор, видра, куна златица, куна белица, дивља мачка, дивља свиња, црвени јелен, срна и дивокоза.[52] Постоје 122 врсте птица у парку, а њих најмање 97 се гнезди на овом подручју. Птице грабљивице настањене на подручју парка су белоглави суп, црни лешинар, орао крсташ и патуљасти орао.[53] Пописано је 12 врста гмизаваца у парку, не укључујући грчку корњачу, чије је станиште изван парка у близини села Пастира. Највећа биоразноликост се налази у доњим зонама, где живи 10 врста гмизаваца, док се у шумском резервату унутар парка природе налази 5 врста гмизаваца.[54] У парку постоји велика популација смукова.[55] Популације од националног значаја водоземаца су слепић, живородни гуштер, смукуља, шарка, планински мрмољак, жутотрби мукач и ливадска жаба[56][56] Водоземци су заступљени са 11 врста, са највишом разноликошћу у влажним листопадним шумама и шумским токовима. Парк природе Рилски манастир најважније је подручје за очување водоземаца на простору Бугарске.[54][57] Фауна бескичмењака је слабо проучавана. Постоји између 2475 и 2600 идентификованих врста, укључујући 1703 инсеката, али њихов број је процењен на 6500-7000 врста.[49][58] Главна станишта бескичмењака у парку су шумски резерват Рила, подручје око Рибљег језера на истоку и природни резерват Калин, као и подручја око реке Радовићке и Буковог брда.[58] Културно и историјско наслеђе  Главни архитектонски споменик у парку је Рилски манастир, који се налази на 1147 метара надморске висине и део је Унескове светске баштине од 1983. године.[61][1][62] Манастир се сматра културним и духовним центром Бугарске.[62] Својом архитектуром и фрескама манастир Рила представља ремек-дело и знатно је утицао на архитектуру и естетику на подручју целог Балканског полуострва.[63] Манастир је основао средњовековни монах Јован Рилски, током владавине Петра I Бугарског.[64] За кратко време развио се у једну од главних колевки културе, књижевности и духовности, а богато је дониран од неколико бугарских владара. У 13. веку мошти Јована Рилског пребачене су у престоницу Велико Трново, али након пада Другог бугарског царства под османску владавину враћене су у манастир 1469. године.[63][65] Манастир Рила остао је важан центар за ходочашће. У 18. веку постао је једно од главних чворишта бугарске националне ревитализације.[63][64] Манастирски комплекс покрива површину од 8.800 m² и састоји се од цркве, одбрамбеног торња и манастирских апартмана који окружују унутрашње двориште. Спољашњи део комплекса личи на тврђаву са својим високим каменим зидовима и малим прозорима. Најстарија преживела структура је висока Хрељова кула од 23 метра која је изграђена у периоду 1334—1335. године по наређењу феудалног господара војводе Хреље. Кула са пет спратова садржи капелу посвећену Преображењу Господњем и украшене фреске из друге половине 14. века.[63][66] Друге средњовековне зграде уништене су у пожару почетком 19. века. Црква Пресвете Богородице саграђена је 1833. године, осликана је спектакуларним фрескама на којима се налази резбарени дрвени иконостас, израђен 1842. године.[63][66] Стамбени део садржи четири капеле, спаваћу собу, кухињу, библиотеку са 250 рукописа и 9.000 старих штампаних књига, као и донаторску собу.[63] Главни део манастирског музеја је Рафаилов крст, дрвени крст израђен од једног комада дрвета димензија 81×43 cm.[67] Крст садржи 104 библијске сцене и 650 минијатурних фигура. Израдио га је монах по имену Рафаил. Цео процес трајао је 12 година, а монах је ослепео 1802. године када је посао завршен.[68] Туризам и статистикеТуризам је најважнији сектор у парку и има највећи потенцијал да буде извор одрживог дохотка. Парк природе Манастир Рила је други најпосећенији парк природе у Бугарској након Витоше, која се налази поред Софије[69] Око 96% свих одраслих Бугара посетило је Рилски манастир најмање једном; од тога 60% је дошло више од два пута.[70][71] Године 2008. парк је посетило 1.002.204 људи, од којих су око једне трећине били страни држављани.[1] Више од две трећине посетилаца долази у парк на један дан, без боравка преко ноћи, а око 90% туриста посети Рилски манастир.[72] Половина туриста долази у јулу и августу.[73] Заштита подручјаПарк природе Рилски манастир оформљен је 1992. године као део новоуспостављеног Националног парка Рила.[2] Управа Парка природе предвиђа посебне режиме и норме за обављање делатности на заштићеној територији. Забрањена је изградња било каквих објеката, осим оних предвиђених у Плану управљања, структурним и техничким плановима и пројектима. У парку је забрањен лов, али и сакупљање птичјих јаја.[76] У парку такође постоји ограничење испаше домаћих животиња, број и врста стоке за испашу се сваке године контролишу од стране шумарских јединица и инспекцијом за заштиту животне средине. Испаша је дозвољена само након издавања дозволе од стране шумарске јединице. На простору парка забрањено је обављање рударско-геолошких активности, сакупљање фосила и минерала.[76] Рилски манастир који се налази у оквиру истоименог парка природе, под заштитом је УНЕСКА од 1983. године.[1][62] У популарној култури
Галерија
Референце
Литература
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
