Подјела власти је назив за начин организације државне власти у коме свака од грана власти има своје органе који власт врше независно од органа других грана власти. То значи да се ниједна грана власти не може мијешати у рад других грана власти у мјери у којој би то мијешање прерасло у доминацију једне власти над другом.
По Слободану Јовановићу, начело подјеле власти „значи да за три основне функције државне власти треба употребити различите органе: онај који издаје закон не треба у исто вријеме да суди и управља - и обрнуто“[1]
По Монтескјеу „владавина треба да буде таква да се грађанин не може бојати другог грађанина... Када су законодавна и извршна власт обједињене у истој особи или у правном тијелу, слободе нема, јер постоји бојазан да ће тај монарх или сенат доносити тиранске законе да би их извршавао на тирански начин. У праву нико не може бити ограничен својом властитом вољом, него туђом.“[2]
Данас је најчешћа подјела на законодавну, извршну и судску власт. Једна од првих модерних држава која је спровела овај модел су Сједињене Америчке Државе, гдје свака од три гране власти ограничава друге двије помоћу тзв. система „кочница и равнотежа“ (енгл.Checks and balances).
Рано модерна мешовита влада у Енглеској и њеним колонијама
Жан Калвин (1509–1564) фаворизовао је систем власти који је делио политичку моћ између демократије и аристократије (мешовита влада). Калвин је ценио предности демократије, наводећи: „То је непроцењиво вредан дар ако Бог дозволи народу да сам изабере владу и судије.“[5] Како би се смањила опасност од злоупотребе политичке моћи, калвин је предложио успостављање неколико политичких институције које треба да се међусобно допуњавале и контролисале у систему контроле и равнотеже.[6]
На овај начин, Калвин и његови следбеници су се опирали политичком апсолутизму и унапредили раст демократије. Калвин је имао за циљ заштиту права и благостања обичних људи.[7] Године 1620. група енглеских сепаратистичких конгрегационалиста и англиканаца (касније познатих као Ходочаснички очеви) основала је колонију Плимоут у Северној Америци. Уживајући у самоуправи, успоставили су двострани демократски систем власти. „Слободи људи” су бирани у Општи суд, који је функционисао као законодавно и судско тело, а који је заузврат бирао гувернера, који је заједно са својих седам „помоћника” служио у функционалној улози обезбеђивања извршне власти.[8]Колонија Масачусетског залива (основана 1628), Роуд Ајланд (1636), Конектикат (1636), Њу Џерзи и Пенсилванија имали су сличне уставе - сви су раздвајали политичке моћи. (Осим колоније Плимут и колоније Масачусетски залив, ове енглеске испоставе додале су верске слободе својим демократским системима, што је важан корак ка развоју људских права.[9][10])
Књиге попут Вилијам Брадфордове „Плимутске плантаже” (написане између 1630. и 1651) биле су увелико читане у Енглеској.[11][12] Стога да је облик владавине у колонијама био добро познат у матичној земљи, укључујући и филозофа Џона Лока (1632-1704). Он је из једне студије о енглеском уставном систему извео закључке о предностима поделе политичке власти на законодавну (која би требало да се подели између неколико тела, на пример, Дома лордова и Доњег дома), с једне стране, и извршне и федеративне власти, одговорних за заштиту земље и прерогатива монарха, с друге стране, пошто Краљевина Енглеска није имала писани устав.[13][14]
^Polibius. (~150 B.C.). The Rise of the Roman Empire. Translated by Ian Scott-Kilvert (1979). Penguin Classics. London, England.
^Quoted in Jan Weerda. „Calvin”. Evangelisches Soziallexikon.. Third Edition (1960), Stuttgart (Germany), col. 210
^Ward, Lee (2014-12-04). Modern Democracy and the Theological-Political Problem in Spinoza, Rousseau, and Jefferson. Recovering Political Philosophy. Palgrave Macmillan (објављено 2014). стр. 25—26. ISBN9781137475053. „Calvin's republican sympathies derived from his view of human nature as deeply flawed. Compound or mixed governments reflect the reality that human frailty justifies and necessitates institutional checks and balances to the magistrate's presumed propensity to abuse power. It was this commitment to checks and balances that became the basis of Calvin's resistance theory, according to which inferior magistrates have a duty to resist or restrain a tyrannical sovereign.”
^Clifton E. Olmstead (1960), History of Religion in the United States, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, N.J., pp. 9–10
^Bradford's History "Of Plymouth Plantation". Boston: Secretary of the Commonwealth. 1900. стр. 94—97.
^Otto Heinrich von der Gablentz. Gewalt, Gewaltenteilung, In Evangelisches Soziallexikon.. col. 420
^Galdia, Marcus (2009). Legal Linguistics. Frankfurt am Main: Peter Lang. стр. 249. ISBN9783631594636. „[...] in the absence of a written constitution in England it may at times be difficult to determine whether a particular text belongs to the constitutional law, i.e. forms the corpus of legal constitutional acts of England [...].”
Литература
Монтескје, Шарл (1989). О духу закона. стр. 175—176.
Јовановић, Слободан (1922). О држави - основи једне правне теорије. стр. 259.
Covert, Theresa J. (24. 7. 2019). Gaslighting The Narcissist's Favorite Tool Of Manipulation How To Avoid The Gaslight Effect and Recover from Emotional and Narcissistic Abuse. Independently Published. ISBN978-1-0824-3937-7. OCLC1176281612.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Pernin, Christopher G.; et al. (2008). „Unfolding the Future of the Long War”(PDF). US Army Training and Doctrine Command's Army Capability Integration Center — преко RAND Arroyo.
Cheterian, Vicken (2016). „Denial of violence. Ottoman past, Turkish present, and collective violence against the Armenians 1789–2009, Fatma Müge Göçek, New York, Oxford University Press, 2014, pp. 656, US$78.00 (hardback), HC 978-0199334209”. Nationalities Papers. 44 (4): 652—654. doi:10.1080/00905992.2016.1158006. „Yet, irony of history, instead of chasing the Armenians from the eastern provinces to make a new home for the Balkan Muslim refugees, they practically eliminated Armenians and consolidated an ethnic Kurdish presence in eastern Anatolia. Having lost the capacity to practice imperial policies of “divide and rule,” today Turkey finds itself face-to-face with Kurdish nationalism.”
„Julius Caesar: The first triumvirate and the conquest of Gaul”. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica. Приступљено 15. 2. 2015. „"Indeed, the Gallic cavalry was probably superior to the Roman, horseman for horseman. Rome's military superiority lay in its mastery of strategy, tactics, discipline, and military engineering. In Gaul, Rome also had the advantage of being able to deal separately with dozens of relatively small, independent, and uncooperative states. Caesar conquered these piecemeal, and the concerted attempt made by a number of them in 52 bce to shake off the Roman yoke came too late."”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
