Позоришни редитељ

Позоришни редитељ (или позоришни режисер) је ауторска личност која креативно осмишљава, води и координира процес постављања позоришне представе на сцену.^[1] Он је одговоран за уметничку интерпретацију драмског текста или другог предлошка (нпр. оперског либрета, мјузикла), рад са глумцима и целокупном уметничком и техничком екипом, како би се остварила јединствена сценска визија.^[2]^[3]

Улога и одговорности

Улога позоришног редитеља је сложена и обухвата различите фазе стварања представе:

Претпродукција (Припремна фаза)

Анализа и интерпретација текста: Дубинско проучавање драмског текста, разумевање његових тема, идеја, ликова и структуре.
Развој редитељског концепта: Формулисање основне уметничке идеје и приступа представи (нпр. стил, атмосфера, кључне поруке).
Кастинг (одабир глумаца): Одабир глумаца за улоге у представи.
Сарадња са ауторским тимом: Блиска сарадња са драматургом (ако је ангажован), сценографом, костимографом, композитором сценске музике, дизајнером светла и другим сарадницима на осмишљавању свих визуелних и аудитивних аспеката представе.^[4]
Планирање проба: Израда плана проба и организација рада.

Пробе

Ово је кључна фаза у којој редитељ ради директно са глумцима и осталим учесницима:

Читајуће пробе: Анализа текста са глумцима, дискусија о ликовима и односима.
Постављање сцена (мизансцен): Одређивање кретања глумаца на сцени, њихових међусобних односа у простору и аранжирање сценских радњи.^[5]
Рад на ликовима: Помагање глумцима да развију своје улоге, пронађу мотивацију и остваре уверљиве интерпретације.
Увежбавање представе: Повезивање сцена, рад на ритму, темпу и целокупној динамици представе.

Техничке пробе и премијера

У завршној фази, редитељ усклађује све елементе представе:

Техничке пробе: Интегрисање сценографије, костима, светла, звука и музике са глумачком игром.
Генералне пробе: Извођење представе у целини, са свим техничким елементима.
Претпремијера и премијера: Након премијере, редитељев активни ангажман на представи се обично завршава, а даље извођење представе преузима инспицијент или сценски менаџер.

Редитељски концепт и интерпретација

Позоришни редитељ није само технички реализатор текста, већ уметник који драмском делу даје своје тумачење и визуелни идентитет. Редитељски концепт представља основну идеју или "кључ" за читање и постављање одређеног комада. Он може да укључује одлуке о времену и месту радње, стилу глуме, визуелном изгледу представе, као и о томе које аспекте текста редитељ жели посебно да нагласи. Кроз своју интерпретацију, редитељ актуализује класична дела или даје ново читање савременим текстовима.

Стилови режије

Режија је уметничка форма која је расла са развојем позоришне теорије и позоришне праксе. Са појавом нових трендова у позоришту, редитељи су усвојили нове методологије и укључили се у нове праксе. Интерпретација драме, до краја двадесетог века, постала је централна у редитељском раду. Релативизам и психоаналитичка теорија утицали су на рад иновативних редитеља као што су Питер Брук, Ингмар Бергман, Питер Штајн и Ђорђо Штрелер.^[6]

Кимберли Сениор, директорка Осрамоћеног на Бродвеју, објашњава своју улогу режисера речима „Морам да узмем ствари које су раније биле у једној димензији и ставим их у три димензије користећи своју машту и интелект и вештине људи.“^[7]

Када се представа отвори (премијера пред редовном публиком), генерално се сматра да су директори позоришта испунили своју функцију. Од тог тренутка па надаље, сценски менаџер је задужен за све суштинске послове.

Кључне вештине и знања

За успешно бављење позоришном режијом потребне су бројне вештине и знања:^[8]^[4]

Дубоко познавање драматургије, историје позоришта и драмске књижевности.
Развијена уметничка визија и маштовитост.
Способност аналитичког и критичког мишљења.
Одличне комуникационе и интерперсоналне вештине за рад са глумцима и осталим сарадницима.
Лидерске и организационе способности.
Разумевање сценских техника, сценографије, костимографије, дизајна светла и звука.
Способност мотивисања и инспирисања ансамбла.

Образовање

Образовање за позоришне редитеље стиче се на академијама или факултетима драмских уметности, где постоје одсеци или катедре за позоришну режију. У Србији, такве студије нуде, између осталих, Факултет драмских уметности Универзитета уметности у Београду и Академија уметности Универзитета у Новом Саду. Програм студија обично обухвата теоријске предмете из области театрологије, драматургије и историје уметности, као и практичне вежбе режије.

Историјски развој улоге позоришног редитеља

Улога редитеља у позоришту није увек била дефинисана као данас. У античком грчком позоришту, сам писац комада (дидаскалос) често је био задужен за увежбавање хора и глумаца.^[9] У средњовековним представама, ту улогу су имали вође трупа или организатори верских приказа (conducteurs de secrets).^[9] У елизабетанско доба, па и касније, глумци-менаџери (попут Шекспира или Молијера) водили су своје трупе и бринули о уметничким аспектима представа.^[9]

У античкој Грчкој драматурзи су уједно били и позоришни редитељи а често су узимали учешћа и као глумци. Позоришни редитељи су се називали „didaskalos”, што у преводу значи „учитељ”.^[12]

У средњем веку, сложеност вернакуларне верске драме, са њеним великим мистеријама које су често укључивале сценске масе, процесије и разрађене ефекте, давала је улози редитеља (или менаџера сцене или мајстора приредбе) знатну важност. Минијатура Жана Фукеа из 1460. године (на слици) носи један од најранијих приказа редитеља на делу. Држећи књигу дознака, централна фигура, уз помоћ дугачког штапа, усмерава ток инсценације драматизације Мучеништва Свете Аполоније. Према Фукеу, редитељски задаци су укључивали надгледање подизања сцене и сценографије (у то време није било сталних, наменски изграђених позоришних објеката, а представе народне драме углавном су се одвијале на отвореном), глуме и режију глумаца (што је укључивало и новчане казне за оне који су прекршили правила) и обраћање публици на почетку сваког наступа и после сваког прекида.^[13]

Од периода ренесансе до 19. века, улогу редитеља је углавном обављао глумац-менаџер. Посао глумца-менаџер обављали су углавном старији глумци и били су одговорни за бирање репертоара, режију као и менаџмент позоришне трупе. То је био случај, на пример, са компанијама Комедија дел арте и енглеским глумцима-менаџерима као што су Коли Сајбер и Дејвид Гарик.

Портрет руског редитеља Константина Станиславског,^[14]^[15] рад уметника Валентина Серова

Посао позоришног редитеља какав је данас познат је потекао из рада на продукционо и редитељски захтевним позоришним спектаклима Меинингер трупе којој је покровитељ био војвода Горџ II.^[16] Немачка позоришна сцена је, заједно са руском и редитељем Константином Станиславским, била кључна за утицај и развој позоришног редитеља.

Француска реч regisseur се некада користи да означи редитеља, углавном у балету. Устаљенији термин за позоришног редитеља у Француској је metteur en scène.

После Другог светског рата, позиција глумца-менаџера је почињала де јењава, док се позиција позоришног редитеља етаблирала као независна уметничка позиција у позоришту. Оригинална редитељска визија и концепт постали су норма. Значајне личности за брендирање позиције позоришног редитеља и саму историју позоришне режије су: Владимир Немирович-Данченко, Михаел Чехов, Јури Љубимов, Евгеније Вахтангов, Орсон Велс, Питер Брук, Питер Хол, Ђорђо Стрехлер, Бертолт Брехт и Франко Зефирели.

Бројна семинална дела о режији и редитељима укључују рад Тобија Кола и Хелен Крич из 1972. Режисери о режији: Изворник модерног позоришта, књигу Едварда Брауна из 1982. Режисер и сцена: од натурализма до Гротовског и Вилова Режија у променљивом театру (1976).^[17]

Модерни концепт позоришног редитеља као централне креативне личности која обједињује све аспекте представе и даје јој јединствен уметнички печат, почиње да се формира у другој половини 19. века. Георг II, војвода од Сакс-Мајнингена, са својом позоришном трупом, сматра се једним од првих модерних редитеља због инсистирања на јединству стила, детаљним пробама и историјски тачним костимима и сценографији. Крајем 19. и почетком 20. века, личности као што су Андре Антоан (оснивач Слободног позоришта у Паризу), Константин Станиславски (са Московским художественим театром и својим "системом" глуме), Всеволод Мејерхољд, Едвард Гордон Крег и Макс Рајнхарт даље су утврдили улогу редитеља као доминантног уметничког ауторитета у позоришту.

Види још

Референце

^ „Opis zanimanja Reditelj - Startuj.infostud.com”. startuj.infostud.com. Приступљено 18. мај 2025.
^ „Director | AACT”. aact.org. Приступљено 2019-12-20.
^ „Introduction to Theatre -- The Director”. novaonline.nvcc.edu. Приступљено 2019-12-20.
^ ^а ^б „Theatre director job profile”. prospects.ac.uk (на језику: енглески). Приступљено 18. мај 2025. Текст „ Prospects.ac.uk” игнорисан (помоћ)
^ „МИЗАНСЦЕН - Проф. мр Мирослав Беловић” (PDF). Зборник радова ФДУ, Бр. 2. Приступљено 18. мај 2025.
^ Bloom, Michael: ‘’Thinking Like a Director’’ page 13. Farrar, Straus, and Giroux, 2001
^ „How to Become a Theater Director”. www.backstage.com (на језику: енглески). 2019-01-14. Приступљено 2019-12-20.
^ „Director (Theater and Opera) - Berklee College of Music”. Berklee College of Music (на језику: енглески). Приступљено 18. мај 2025.
^ ^а ^б ^в „Directing Theatre”. StoneCrabs Theatre Company (на језику: енглески). Приступљено 18. мај 2025.
^ „Grandes Chroniques De France”. Bibliothèque nationale de France. Приступљено 18. 11. 2011.
^ Inglis, E. (2003). „Image and Illustration in Jean Fouquet's Grandes Chroniques de France”. French Historical Studies. 26 (2): 185—224. ISSN 0016-1071. S2CID 163091918. doi:10.1215/00161071-26-2-185.
^ Brocket, Oscar G.: History of the Theatre. 8th ed. Needham Heights, MA: Allyn & Bacon, 1999, p. 24
^ Brocket, op.cit., p. 96
^ Stanislavski, Konstantin. 1963. An Actor's Handbook: An Alphabetical Arrangement of Concise Statements on Aspects of Acting. Ed. and trans. Elizabeth Reynolds Hapgood. London: Methuen, 1990. ISBN 0-413-63080-3
^ Stanislavski, Konstantin. 1968. Stanislavski's Legacy: A Collection of Comments on a Variety of Aspects of an Actor's Art and Life. Ed. and trans. Elizabeth Reynolds Hapgood. Revised and expanded edition. London: Methuen, 1981. ISBN 0-413-47770-3.
^ Russel Brown, John (ed.): The Oxford Illustrated History of Theatre. Oxford: Oxford University Press, 1995, p. 334
^ Eckersley, M. 1998. Soundings in the Dramaturgy of the Australian Theatre Director. University of Melbourne. Melbourne. p. 17.

Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „HJP_Reziser” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.

Литература

Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu (2015). „Поповић Зоран, Реч декана”. Ур.: Рапајић, Светозар. Fakultet dramskih umetnosti = Faculty of Dramatic Arts. превод Маја Марсенић. Beograd: Факултет драмских уметности. стр. 9—13. ISBN 978-86-82101-57-4. OCLC 1003654255.
Company, Houghton Mifflin Harcourt Publishing. „The American Heritage Dictionary entry: dramaturge”. Ahdictionary.com. Приступљено 23. 8. 2018.
„Dramaturge definition and meaning - Collins English Dictionary”. Collinsdictionary.com. Приступљено 23. 8. 2018.
„dramaturge - Definition of dramaturge in US English by Oxford Dictionaries”. Oxford Dictionaries - English. Архивирано из оригинала 26. 1. 2018. г. Приступљено 23. 8. 2018.
Schecter, Joel (1995). Cardullo, Bert, ур. What is Dramaturgy?. American University Press. стр. 27. ISBN 978-0-8204-2177-3. „While at the Hamburg National Theatre, Lessing wrote Hamburg Dramaturgy, a collection of essays on theatre which popularized dramaturgy as both a word and a practice. Today Lessing's successors — resident theatre critics throughout Germany and Austria — are called dramaturgy. do not mistake it for drama queen(e)s.”
Proehl, Geoffrey S (2008). Toward a Dramaturgical Sensibility:landscape and journey. Associated University Press. стр. 19. ISBN 978-0-8386-4112-5. „dramaturgy is the name given to that set of elements necessary to the working of a play at any moment in its passage from imagination to embodiment ...”
„Gotthold Ephraim Lessing”. Encyclopedia of World Biography. Online ed. 1998. октобар 2018 — преко GALE Biography in Context.
Dewald, Jonathan, ур. (октобар 2018). „Gotthold Ephraim Lessing”. Europe, 1450 to 1789: Encyclopedia of the Early Modern World. 2004 — преко GALE Biography in Context.
Abbott, John. 2007. The Improvisation Book. London: Nick Hern Books. ISBN 978-1-85459-961-2.
Besser, Matt; Ian Roberts, Matt Walsh. 2013. The Upright Citizens Brigade Comedy Improvisation Manual, Comedy Council of Nicea, ISBN 978-0989387804
Charna Halpern, Del Close, Kim Howard Johnson. 1994. The Truth in Comedy - The Manual for Improvisation Meriwether Pub Ltd. ISBN 1566080037
Coleman, Janet. 1991. The Compass: The Improvisational Theatre that Revolutionized American Comedy. Chicago: University Of Chicago Press.
Dudeck, Theresa Robbins. 2013. "Keith Johnstone: A Critical Biography." London: Bloomsbury. ISBN 9781408183274.
Hauck, Ben. 2012. Long-Form Improv: The Complete Guide to Creating Characters, Sustaining Scenes, and Performing Extraordinary Harolds. New York: Allworth Press, 2012. ISBN 1581159811.
Johnstone, Keith. 1981. Impro: Improvisation and the Theatre Rev. ed. London: Methuen, 2007. ISBN 0-7136-8701-0.
Koppett, Kat. 2011. "Training to imagine practical improvisational theatre techniques to enhance creativity, teamwork, leadership, and learn." Stylus Publishing.
Lösel, Gunter. 2013. Das Spiel mit dem Chaos - Zur Performativität des Improvisationstheaters transcript. ISBN 978-3-8376-2398-7
Ryan Madson, Patricia. 2005. "Improv Wisdom: Don't Prepare, Just Show Up" New York: Bell Tower. ISBN 1-4000-8188-2
Spolin, Viola. 1967. Improvisation for the Theater. Third rev. ed. Evanston, Il.: Northwestern University Press, 1999. ISBN 0-8101-4008-X.
Povinelli, Daniel J. „On the possibilities of detecting intentions prior to understanding them” (PDF). In B. Malle, D. Baldwin, & L. Moses (eds.), Intentions and Intentionality: Foundations of Social Cognition. MIT Press 2001. Архивирано из оригинала (PDF) 2007-03-20. г.
Aston, Elaine, and George Savona. 1991. Theatre as Sign-System: A Semiotics of Text and Performance. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-04932-0.
Benjamin, Walter. 1928. The Origin of German Tragic Drama. Trans. John Osborne. London and New York: Verso, 1998. ISBN 1-85984-899-0.
Brown, John Russell. 1997. What is Theatre?: An Introduction and Exploration. Boston and Oxford: Focal P. ISBN 978-0-240-80232-9.
Bryant, Jye (2018). Writing & Staging A New Musical: A Handbook. Kindle Direct Publishing. ISBN 9781730897412.
Carnicke, Sharon Marie. 2000. "Stanislavsky's System: Pathways for the Actor". In Hodge (2000, 11–36).
Dacre, Kathy, and Paul Fryer, eds. 2008. Stanislavski on Stage. Sidcup, Kent: Stanislavski Centre Rose Bruford College. ISBN 1-903454-01-8.
Deleuze, Gilles and Félix Guattari. 1972. Anti-Œdipus. Trans. Robert Hurley, Mark Seem and Helen R. Lane. London and New York: Continuum, 2004. Vol. 1. New Accents Ser. London and New York: Methuen. ISBN 0-416-72060-9.
Felski, Rita, ed. 2008. Rethinking Tragedy. Baltimore: Johns Hopkins UP. ISBN 0-8018-8740-2.
Harrison, Martin. 1998. The Language of Theatre. London: Routledge. ISBN 978-0878300877.
Hartnoll, Phyllis, ed. 1983. The Oxford Companion to the Theatre. 4th ed. Oxford: Oxford UP. ISBN 978-0-19-211546-1.
Hodge, Alison, ed. 2000. Twentieth-Century Actor Training. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-19452-5.
Leach, Robert (1989). Vsevolod Meyerhold. Directors in Perspective series. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-31843-3.
Leach, Robert, and Victor Borovsky, eds. 1999. A History of Russian Theatre. Cambridge: Cambridge UP. ISBN 978-0-521-03435-7.
Meyer-Dinkgräfe, Daniel. 2001. Approaches to Acting: Past and Present. London and New York: Continuum. ISBN 978-0-8264-7879-5.
Meyerhold, Vsevolod. 1991. Meyerhold on Theatre. Ed. and trans. Edward Braun. Revised edition. London: Methuen. ISBN 978-0-413-38790-5.
Mitter, Shomit. 1992. Systems of Rehearsal: Stanislavsky, Brecht, Grotowski and Brook. London and NY: Routledge. ISBN 978-0-415-06784-3.
O'Brien, Nick. 2010. Stanislavski In Practise. London: Routledge. ISBN 978-0-415-56843-2.
Rayner, Alice. 1994. To Act, To Do, To Perform: Drama and the Phenomenology of Action. Theater: Theory/Text/Performance Ser. Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-10537-3.
Roach, Joseph R. 1985. The Player's Passion: Studies in the Science of Acting. Theater:Theory/Text/Performance Ser. Ann Arbor: U of Michigan P. ISBN 978-0-472-08244-5.
Speirs, Ronald, trans. 1999. The Birth of Tragedy and Other Writings. By Friedrich Nietzsche. Ed. Raymond Geuss and Ronald Speirs. Cambridge Texts in the History of Philosophy ser. Cambridge: Cambridge UP. ISBN 0-521-63987-5.