Романишес кафе (нем.Romanisches Café или срп.Романачки кафе),[1] је био историјски кафе-бар у Берлину и чувено уметничко стециште. Име кафеа је изведено из неороманичкогстила зграде архитекте Франца Швехтена (нем.Franz Schwechten; 1841—1924), у чијем приземљу је био смештен. Украсне елементе на фасадама и декоративне елементе у унутрашњости кафеа израдио је касније вајар Готхолд Ригелман (нем.Gotthold Riegelmann; 1864—1839).[2] Кафе се налазио на данашњем Брајтшајдплацу (нем.Breitscheidplatz или срп.Трг Брајтшајд), на крају авеније Курфирстендам (нем.Kurfürstendamm),[3] у Берлинском округу Шарлотенбург-Вилмерздорф (нем.Charlottenburg-Wilmersdorf).[I] Зграда је потпуно уништена током савезничког бомбардовања 1943. године.[5]
Зграда у чијем приземљу је био смештен Романишес кафе, била је позната као Друго романичко здање (нем.Romanisches Haus II), називана и Ново романичко здање (нем.Neues Romanisches Haus). Након завршетка градње 1901. године,[8] у приземљу зграде су се налазиле филијала Дрезденске банке (нем.Dresdner Bank), посластичарница хотела Кајзерхоф (нем.Hotel Kaiserhof) са баштом, као и три мање продавнице. Управо из тог посластичарског дела, нешто касније је изникао легендарни Романишес кафе, који је под вођством кафеџије Бруна Фиринга (нем.Bruno Fiering) постао познат као стециште уметника, писаца и интелектуалаца.[8] Око 1913. године уметнички живот Берлина доживео је снажан заокрет. Дотадашње жариште књижевног и уметничког света чувени Кафе дес вестнс[9] (нем.Café des Westens или срп.Кафе Запада, познат и као Кафе Мегаломанија),[IV][10] почео је да губи свој сјај. Промене које је увео власник кафеа и све хладнија атмосфера допринеле су томе да уметници, писци, композитори и градска боемија масовно напусте то место и почну да траже ново стециште духа, уметности и боемије. Преломни тренутак догодио се када је власник кафеа, Ернст Паули (нем.Ernst Pauly), забранио улаз песникињи, драмскојсписатељици и једној од водећих фигура експресионизмаЕлзи Ласкер-Шилер (нем.Else Lasker-Schüler; 1869—1945),[11] уз образложење да: „није довољно наручивала“. Њена реакција била је бурна и иронична, па је у отвореном писму написала:
„
Једнога дана, власник забрани песникињи Елзи Ласкер-Шилер долазак у локал, јер ето, није довољно конзумирала. Замислите! Па зар песникиња која много конзумира јесте још увек песникиња? С правом сам то доживела као невиђену увреду, као срамно неповерење у моју песничку аутентичност. Тако су мислили и остали. Зато смо огорчено напустили локал... Хоћемо сада да натерамо Господина-Кафе-Запада да се убије, предлажем, кафеном кашичицом![9]
”
Од тог тренутка све више уметника сели се у Романишес кафе и поред тога што је био: хладан, простран и оптерећен духом Вилхелминске епохе (нем.Wilhelminische Epoche или нем.Wilhelminische Zeit),[V] постаје нови центар интелектуалног и уметничког живота Берлина. Немачки новинар и писац Паул Маркус (нем.Paul E. Marcus; 1880—1961), познат под псеудонимом Пем (нем.Pem), касније је у шали претпоставио разлог за овај неочекивани избор места окупљања интелектуалаца:
„
Можда зато што су се у приземљу, ко зна како доспевши тамо, налазили сви томови велике енциклопедије Брокхауса,[VI] што је новинарима добро дошло као брзи извор информација.[9]
”
Улогу је, можда, одиграо и један други детаљ, прелазак омиљеног Главног конобара Хана (нем.Oberkellner Hahn) из Кафеа Мегаломанија у ново стециште.[14][15] После 1916. године, Романишес кафе је био главно место окупљања интелектуалаца и уметника у Берлину (посебно након завршетка Првог светског рата)[8] и убрзо је постао познат по својој улози у културном животу Берлина током 1920-их година. Био је стециште писаца, сликара, глумаца, редитеља, новинара и критичара, служећи као место за размену идеја и дискусију о актуелним културним и политичким темама.[15] Унутрашњост кафеа је била подељена према неписаној хијерархији. Лево од обртних врата била је мања квадратна просторија са 20 мермерних столова, која је названа „базен за пливаче“.[15] Овај простор је био резервисан за познате личности, које су седеле одвојено по професији.[15] Позоришни критичар Ханс Сал (нем.Hans Sahl, рођен као Ханс Саломон, нем.Hans Salomon; Дрезден, 20. мај1902—Тибинген, 27. април1993), у својим мемоарима пише:
„
Постојао је сто вајара, сто филозофа, сто берзанскогкурира, сто критичара, драмских писаца, есејиста, социолога и психоаналитичара. Понекад се дешавало да неко посети други сто, међутим, за то је била потребна дозвола за приступ, која се давала само невољно и уз сагласност свих чланова.[15]
”
Изнад „базена за пливаче“ налазила се засвођена галерија у којој се играо шах и даме, где се готово свакодневно могло дивити некадашњем светском шампиону у шаху Емануелу Ласкеру.[15] Велика просторија десно од улаза имала је најпознатији сто, једини „стални сто“ у кафеу, сликара око Ота Дикса, Георга Гроса и Макса Либермана.[15] У овој просторији било је 60 до 70 столова где су се окупљали млади аутори и млади боеми, па је овај простор био познат под називом „базен за непливаче“ и „чекаоница наде“, док је тераса била резервисана за остале госте.[15] Међутим, крајем Вајмарске републике, политичке тензије су се појачале, што је утицало на атмосферу у кафеу. Већ 1927. године, нацисти су организовали немире на Курфирстендаму, током којих је Романишес кафе био једна од мета напада.[15] Фокусирајући се на мржњу према левичарским и јеврејским интелектуалцима који су се тамо окупљали шеф нацистичке пропагандеЈозеф Гебелс писао је:
„
Бољшевички Јевреји седе у Романишес кафеу и кују своје злокобне револуционарне планове за државни удар; ноћу упадају у просторе за забаву на Курфирстендаму, слушају црначкебендове који им свирају а они плешу и смеју се док ми пролазимо кроз велике невоље нашег времена.[15]
”
Списак гостију који су морали да оду у избеглиштво или су убијени у концентрационим логорима, након што су нацисти преузели власт почетком 1933. године, је дугачак и укључује многа велика имена.[15] Доласком нациста на власт и емиграцијом већине његових редовних гостију, кафе је изгубио свој значај као уметничко стециште. Зграда је потпуно уништена током савезничког ваздушног напада 1943. године.[5] Романишес кафе је представљао више од обичног места за окупљање. Био је симбол и средиште културног и интелектуалног живота Берлина тог времена. Његова богата историја одражава динамику и сложеност тог периода, као и значај за културни пејзаж, при том остајући упамћен као симбол једне епохе која је обликовала модерну уметност и књижевност.
Архитектура и ентеријер
Скица простора око Трга Аугусте Викторије (данас Трг Брајтшајд) у Берлину, са положајем објеката који су чинили Романички форум: Меморијална црква цара Вилхелма I, Прво романичко здање и Друго романичко здање.
Угледни архитекта Франц Швехтен био је аутор комплекса од три зграде на тадашњем Тргу Аугусте Викторије (нем.Auguste-Viktoria-Platz), данас Трг Брајтшајд.[16] Две зграде су изграђена на супротним странама Трга Аугусте Викторије, као пар зграда у неороманичком стилу, замишљених да (архитектонски) у истом духу окружују Меморијалну цркву цара Вилхелма I (нем.Kaiser-Wilhelm-Gedächtniskirche).[8] Спомен-црква цара Вилхелма изграђена је у периоду од 1891. до 1895. године.[8]Прво романичко здање (нем.Romanisches Haus I) је подигнуто између 1897. и 1899. године на западној страни Трга, испред торња Цркве, док је Друго романичко здање сазидано у периоду 1900—1901, на источној страни Трга, преко пута апсиде исте цркве.[8] Заједно су чиниле комплекс који се често ретроспективно назива Романички форум (нем.Romanisches Forum).[16]Друго романичко здање је првобитно у приземљу имало пословне просторије док је на горњим спратовима било осам раскошних станова, намењених угледнијим грађанима. Архитектонски, зграда се одликовала еркерима,[VII] кулама под пирамидалним крововима на два угла, као и округлим еркером у средишту фасаде. Зидана је у комбинацији природног камена, базалта, пешчара и туфа.[8] Украсне елементе на фасадама и декоративне елементе у унутрашњости кафеа израдио је вајар Готхолд Ригелман.[8] Ентеријер кафеа био је у неороманичком стилу, са масивним стубовима и сводовима који су давали простору посебан амбијент. Иако су неки посетиоци сматрали да је ентеријер помало мрачан и тежак, други су ценили његову јединственост и интимну атмосферу која је подстицала дубоке разговоре и размену идеја. Зграда са Романишес кафеом потпуно је изгорела у новембру 1943. током другог светског рата након савезничког бомбардовања.[5] Рушевине су уклоњене 1959. године и изграђен је Центар Европа,[18] комплекс зграда са небодером. Изградња је трајал од 1963. до 1965. године а Центар Европа (нем.Europa Center), постао је знаменитост тадашњег Западног Берлина, баш као и Меморијална црква цара Вилхелма I. Са 86 метара висине, био је то највиши небодер у Берлину у то време. Цео комплекс је данас класификован као историјски споменик.[18]
Познати посетиоци
Међу редовним гостима Романишес кафеа били су истакнути уметници и интелектуалци тог времена, као што су:
^Тај део Курфирстендама преименован је 1925. године у Будапеста штрасе (нем.Budapester Straße или срп.Будипештанска улица).[4]
^Рудолф Гросман (1882—1941), је био немачки сликар и графичар, посебно познат по портретима познатих савремених личности.[6]
^Лесер Ури (1861—1931), је био немачки сликар и графичар импресиониста.[7]
^Кафе дес вестнс (Кафе Запада) био је од око 1900. до Првог светског рата, главно стециште уметника и интелектуалаца у Берлину. Назван је тако јер се налазио у западном делу града и био је „западњачки“ по духу, слободнији и либералнији од пруског централног Берлина, поставши симбол књижевне авангарде те епохе. Популарно је називан и Кафе Мегаломанија што је био ироничан, незваничан надимак који су му дали посетиоци, углавном из уметничких кругова. Надимак је алудирао на претерану претенциозност неких посетилаца (песника, филозофа, уметника), као и на атмосферу у којој се свако сматрао генијем. Од 1913. године сјај Кафеа Мегаломанија почео је нагло да бледи. Те године је власник Ернст Паули, који је 1904. преузео кафић и дуго њиме успешно управљао, отворио нови Кафе Запада неколико зграда даље, на адреси Курфирстендам 26, овај пут као концертни кафе. На старој адреси власник је наставио да води претходни локал, сада под званичним именом Кафе Мегаломанија, међутим како је доживео пад интересовања, затворен је 1915. године.[9]
^Вилхелминска епоха обухвата период у историји Немачког царства од 1890. до 1918. године, током владавине цара Вилхелма II (нем.Wilhelm II.). Ова епоха почиње оставком канцелара Ота фон Бизмарка и завршава се крајем Првог светског рата и абдикацијом Вилхелма II. Период је обележен јачањем пруског милитаризма, империјалистичким амбицијама и национализмом. Друштво је било строго хијерархијски организовано, са нагласком на дисциплини, реду и националном поносу. Уметност и архитектура тог доба одражавају империјалну моћ и величанственост. Ова епоха је имала дубок утицај на немачко друштво и културу, остављајући наслеђе које је и данас предмет истраживања и анализа.[12]
^Еркер (нем.Erker), је архитектонски елемент који представља затворени, застакљени испуст изван равни фасаде зграде, пружајући додатни унутрашњи простор и омогућавајући бољи поглед и више природне светлости у просторији. Обично је правоугаоног, полукружног или трапезоидног облика и може се простирати преко једног или више спратова. Еркери су традиционално коришћени у европској архитектури, посебно током касне готике, ренесансе, барока и архитектури сецесије, док се данас често примењују у савременом градитељству као декоративни и функционални елементи фасада.[17]
Референце
^Knobloch, Carsten. „Die Ausstellung”. Romanisches Café Berlin (на језику: немачки). Приступљено 2025-04-06.
^Der Bildhauer Gotthold Riegelmann. In: Lothar Hammer, Ulrich Krings (ed): Köln: die Hohenzollernbrücke und die deutsche Brückenarchitektur der Kaiserzeit. J. P. Bachem Verlag, Köln 1997, ISBN978-3-76161-300-9. стр. 59.
^„Kurfürstendamm”. Berlin, Sie befinden sich hier, Startseite, Sehenswürdigkeiten,. Приступљено 8. 4. 2025.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Pauly, Ernst (1988). Café des Westens: Erinnerungen vom Kurfürstendamm (Randfiguren der Moderne) (на језику: German). Postskriptum. ISBN978-3922382454.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
^Hermann-Josef Fohsel: Im Wartesaal der Poesie. Else Lasker-Schüler, Benn und andere. Zeit- und Sittenbilder aus dem Café des Westens und dem Romanischen Café. Das Arsenal, Berlin 1995, ISBN3-921810-31-0
^John C. G. Röhl: Kaiser, Hof und Staat. Wilhelm II. und die deutsche Politik. C.H. Beck, München ³1988 (TB 2002), ISBN978-3-406-49405-5
^Liesemer, Dirk (2023). Café Größenwahn. 1890-1915: Als in den Kaffeehäusern die Welt neu erfunden wurde. Hamburg: Hoffmann und Campe. ISBN978-3-455-01656-7.
Hermann-J. Fohsel: Im Wartesaal der Poesie. Else Lasker-Schüler, Benn und andere. Zeit- und Sittenbilder aus dem Café des Westens und dem Romanischen Café. Arsenal, Berlín 1996. ISBN3-921810-31-0.
Jürgen Schebera: Damals im Romanischen Café. Künstler und ihre Lokale im Berlin der zwanziger Jahre. Das Neue Berlin, Berlín 2005. ISBN3-360-01267-4.
