Франческо Мозер и Ђузепе Сарони су рекордери у класификацији по поенима са по четири побједе; Ђино Бартали је рекордер брдске класификације, освојио ју је седам пута, док су рекордери у класификацији за најбољег младог возача Владимир Пулников, Павел Тонков, Боб Јунгелс и Мигел Анхел Лопез са по двије побједе. Масимо Страцер, Стефано Гарцели и Марк Кевендиш су по два пута освојили класификацију за најагресивнијег возача цијеле трке, док је тим Лењано освојио тимску класификацију 13 пута. Од укинутих, Фабрицио Гвиди је освојио интерђиро класификацију три пута, док класификацију комбинације ниједан возач није освојио више од једног пута.
Меркс је једини возач који је освојио Ђиро, брдску и класификацију по поенима исте године.
Опис
Брдска класификација је друга најстарија класификација на Ђиру, уведена је 1933. и први побједник је Алфредо Бинда. Током етапа на којима се возе успони, поени се додјељују првим возачима који прође преко обиљеженог брдског циља, а бодови се додјељују највише деветорици возача, у зависности од категорије успона.[3] Успони су категоризовани у зависности од процента нагиба, дужине успона и надморске висине, од најлакше четврте категорије, до најтеже прве категорије.[4] Нема успона екстра или специјалне категорије као на Тур де Франсу и Вуелта а Еспањи, али се успон са највећом надморском висином који се вози те године назива Чима Копи;[3] што је успон тежи то се додјељује више поена, а на успону Чима Копи додјељује се највише.[5]
Франческо Мозер, један од рекордера класификације по поенима са четири побједе.
Класификација по поенима је трећа најстарија класификација на Ђиру, уведена је 1966. и први побједник је Ђани Мота. Број поена који се додјељују и број возача којима се додјељују зависи од типа етапе; на равним етапама бодове добија првих 15 возача, на средње тешким и тешким етапама, као и на хронометрима поене добија првих десет возача, док на пролазним циљевима, којих има на свакој етапи изузев на хронометрима, поене добија осам возача без обзира на профил етапе.[3] Број поена који се добија зависи од типа етапе; на равним етапама додјељује се највише поена, док се на тешким брдским етапама и на хронометрима додјељује најмање поена.[6][4] Систем је направљен да фаворизује спринтере, док други возачи могу да буду конкурентни ако имају довољан број високих позиција на брдским етапама.[4] До 2013. број поена који се добија на свакој етапи био је исти, тако да су конкурентни били и возачи који се боре за генерални пласман.[7]
Класификација за најбољег младог возача је уведена 1976. године и први побједник је био Алфио Ванди.[8] Није била на Ђиру од 1995. до 2007. када је поново враћена.[8] Одређује се на исти начин као и генерални пласман, само што учествују возачи до 25 година;[9] времена возача се додају на крају сваке етапе и возач са најмањим укупним временом је лидер и носи бијелу мајицу.[3]
Класификација за најагресивнијег возача уведена је 2001. када је освојио Масимо Страцер. У почетку се рачунала на основу поена који су се добијали током етапе, а у поене су се рачунали позиција на којој се заврши етапа, позиција на пролазним и брдским циљевима.[4] Највећи број поена добијао се на крају етапе, док су поени који се добијају на брдским циљевима зависили од категорије брдског циља.[4] Од Ђира 2023. систем је промијењен и најагресивнијег возача бирају навијачи у анкети на страници трке на друштвеној мрежи Twitter, гдје гласају за најагресивнијег возача на свакој етапи, укључујући и хронометре, од четири понуђена, а најагресивнији возач носи црвени број на наредној етапи.[3]
Павел Тонков, један од рекордера класификације за најбољег младог возача са двије побједе.
Тимска класификација се рачуна тако што се рачуна вријеме тројице најбоље пласираних возача из сваког тима на крају сваке етапе; времена су се додавала на претходна и сабирала се, а лидер је био тим са најмањим временом.[4] Од 1994. до 2017. носила је назив Трофеј брзи тим, пошто је у том периоду постојала и друга класификација — Трофеј супер тим, након чега је враћен назив тимска класификација.[7]
Једна од мањих класификација је спринт класификација. На свим друмским етапама постоје два пролазна циља, од којих је један за класификацију по поенима, као и за посебну, спринт класификацију, а други за секунде бонификације и интерђиро класификацију.[10] Број поена који се додјељује је исти без обзира на тип етапе, а поене добија првих пет возача (10, 6, 3, 2, 1).[4] Возач са највише освојених поена на пролазним циљевима је побједник класификације.[3] Друга мања класификација је класификација за бијег, у којој се додјељују поени сваком возачу који је провео барем 5 km у бијегу у коме је било мање од десет возача. Возачима се додјељује по један поен за сваки километар који проведу у таквом бијегу; возач са највише скупљених поена је побједник класификације, а возач са највише проведених километара у бијегу на свакој појединачној етапи добија новчану награду на крају етапе.[4][3] Једна од мањих класификација је и Интерђиро, која је постојала у периоду од 1989. до 2005. након чега је укинута. Рачунала се слично као и генерални пласман, на свакој етапи постоје пролазни циљеви, а вријеме које возачи остваре када прођу кроз тај циљ је вријеме које се рачунало за класификацију.[11] Како је трка текла, времена остварена на пролазним циљевима су се сабирала и возач са најмањим временом је био лидер и носио је плаву мајицу.[4] Године 2024. поново је покренута, додјељују се бодови на пролазном циљу за прву осморицу возача од 12 до 1 (12, 8, 6, 5, 4, 3, 2, 1), а побједник добија новчану награду и трофеј у облику цвијета.[12] Од 2025. промијењена је у Ред бул километар, као једини пролазни циљ на којем се додјељују секунде бонификације, уз новчану награду за првог возача који прође кроз циљ Ред бул километра, док првих пет возача добијају поене, 15, 8, 5, 3 и 1.[13]
Осим класификација, додјељују се и друге награде; Монтања Пантани је награда која се од 2004. године додјељује у част Марка Пантанија возачу који пређе први преко једног од највећих успона на трци.[3] Трофеј Винченцо Торијани додјељује се од 1996. возачу који побиједи на етапи на којој се вози успон Чима Копи.[14]
Године 1973. покренута је класификација комбинације, која је са прекидима одржавана до 2001. и за коју се повремено додјељивала плава мајица, а рачунале су се позиције возача у осталим класификацијама: генералном пласману, брдској и класификацији по поенима. За прво мјесто у некој класификацији додјељивао се бод, за друго мјесто два бода, за треће три итд. а возач са најмањим бројем бодова био је лидер у току трке и побједник на крају.[15] После паузе од пет година враћена је 2006. али је од 2007. потпуно укинута.[16] Године 1993. покренута је друга тимска класификација, Трофеј супер тим. Рачунала се тако што су првих 20 возача на свакој етапи добијали поене: првопласирани 20, другопласирани 19 и тако до позиције 20, која је носила један поен. Укинута је 2017. године.[3] Године 2001. покренута је мања класификација за коју се није додјељивала мајица, Азури д’Италија, у којој су се додјељивали поени само за прву тројицу возача на свакој етапи, 4, 2 и 1 поен, а побједник је обично добијао награду од 5.000 евра, а укинута је 2016.[17] У периоду од 2019. до 2023. постојала је фер-плеј класификација за тимове, која се рачунала тако што су тимови добијали казнене бодове за кршење било каквог правила: 0,5 поена за упозорење, 1 поен за новчану казну, 2 поена за временску казну, 100 поена за декласификацију возача или тимског аута, 1.000 поена за дисквалификацију возача и 2.000 поена за возача који је позитиван на допинг тесту.[3] Тим са најмање поена на крају трке је побједник класификације.[3] Ако су тимови изједначени, побједник је био тим чији возач заузима највећу позицију у генералном пласману.[3]
^Тим Скај је 2019. године због промјене спонзора промијенио име у Инеос,[23] а 2020. у Инеос гренадирс.[24]
^ абАлберто Контадор је освојио Тур де Франс 2010. али је био позитиван на кленбутерол на допинг тесту који је урађен током дана одмора. Првобитно је био суспендован на годину дана 25. јануара 2011. године, али се жалио на одлуку и дозвољено му је да се такмичи до окончања поступка, након чега је освојио и Ђиро д’Италију 2011. као и класификацију по поенима и класификацију за најагресивнијег возача. Суд за спортску арбитражу га је прогласио кривим 6. фебруара 2012. године и поништени су му сви резултати, а побједе у класификацијама су додијељене возачима који су били на другом мјесту.[34]
^Данило ди Лука је 2009. освојио класификацију по поенима, али му је побједа накнадно одузета због допинга и додијељена је Денису Мењшову.[37]
^ абвАлесандро Петаки је 2007. освојио класификацију по поенима, класификацију за најагресивнијег возача и спринт класификацију. Суд за спортску арбитражу га је прогласио кривим 6. маја 2008. године и поништени су му сви резултати, а побједе у класификацијама нису додијељене никоме.[40][37]
^Тим Фаема је постојао од 1955. до 1962. након чега је 1968. основан нови тим чији је спонзор такође био италијански произвођач кафе Faema, чији је назив тим носио током двије сезоне, а затим је примијењен у Фаемино—фаема.[80]
^На Ђиру 1956. постојала су два такмичења у брдској класификацији: Трофеј Доломити и Трофеј Апенини. Шарли Гол је освојио прво, Федерико Бамонтес друго, док је Аурелио дел Рио освојио класификацију Стелвио.[93]
^Данило ди Лука је освојио Азури д’Италија класификацију 2009. али му је побједа накнадно одузета због допинга и није додијељена никоме.[133]
^„Clasificaciones oficiales”(PDF) (на језику: шпански). El Mundo Deportivo. 10. 6. 1973. стр. 19. Архивирано(PDF) из оригинала 9. 3. 2015. г. Приступљено 28. 9. 2023.
_(cropped).jpg)
