Ткање бошчи
    Ткање бошчи (предње прегаче, кецеље), симболички важног дела традиционалне српске женске народне ношње, део је знања и вештина везаних за традиционалне занате присутне у области Косовског Поморавља. Бошча, прегача, завијач, кицеља или скутача је предња прегача српске женске народне ношње у областима Морава и Крива Река (Косово и Метохија). Бошча је до данас неизоставни део женске народне ношње овога краја. Документоване су 104 схеме за мотиве шара на бошчама и свака од њих има име (девет рала, ружа, божур, густи грања, лала, жутобела, цветача, павун...) а по њима носе назив и саме бошче, али постоји и много шара без имена. Свака бошча је уникатна. Верује се да се никада не могу израдити две потпуно исте бошче, јер„ жена дур (док) ткаје мора да погреши макар једну жичку”. Вештина ткања бошчи у Косовском Поморављу налази се од 2018. године на листи нематеријалног културног наслеђа Србије.[1] БошчаБошча је предња прегача (кецеља) правоугаоног облика, равног типа.[2] Овом елементу женске народне ношње се у селима Косовског Поморавља поклања велика пажња. Нарочито су важне приликом свечаности, као што су свадбе и слично, када се оне носе као практично неизоставни елемент свечане ношње главних учесница ових догађаја.[1] Бошча као традиционални поклонОсим за свадбени ритуал, бошче се израђују и за друге прилике. Ткају се за крштење детета, а има и случајева да се ткају за сахрану, када жена у старости припрема одећу у којој жели да након смрти буде сахрањена. Бошче се ткају и као поклон, који се обично дарива приликом свечаних, најчешће свадбених церемонијала. Тада су намењене свекрви, јетрви, заови и другим женским чланицама будућег домаћинства. Свекрва поклања бошчу снаји пре него што ова пређе праг младожењине куће. Невести се бошче поклањају и од стране најближих рођака, онда када их неколико дана после свадбе она посећује.[2] Израда бошчиТкање бошчи спада у домаће занате, под којима се превасходно подразумева текстилна радиност чији су носиоци женски чланови домаћинства. Бошче се ткају на хоризонталном разбоју. За ткање је најважније постављање, односно сновање основе - затезање памучне нити у одговарајућој ширини, а спрам димензија бошче која се тка. Бошче се обично ткају у три величине: 10, 12, 14. Најчешће се ткају у величини 14, која по висини износи 70 × 60 cm, што одговара просечној висини, односно грађи жена.[2] Традиционално ткање бошче започиње тако што се у дворишту домаћинства „снове ”– прави се основа на разбоју, и то раде две особе. Прво се одређује тачна дужина основне која се мери у „лактима”. На један крај основе забоде се један дрвени кочић, а на други два. Основа, која је најчешће од памука, мота се око тих кочића. То се касније унесе у кући и „уводи” у разбој (прво у брдо, па у набрдило, па у жичке). После тога се бира потка (утак), а најчешће вуна, памук и кудеља (клашња, пртена), предиво добијено од конопље. Најстарије сачуване бошче ткане су управо од конопље. Израда једне једноставније бошче траје око недељу дана, а за невестину бошчу потребно је и до 15 дана непрестаног рада. Дужина бошче зависи од дужине сукње (доња кошуља), или обрнуто. Материјали и дизајнДо средине 20. века ткале су се од вуне и конопље, а данас се ткају готово искључиво од памука. Израда орнамената најчешће се врши свиленим концем, вуном, срмом и памучним концем разних боја. По ивицама се ушива плетена или куповна чипка "ојама", а у њу се ушивају шљокице (спринке), стаклене перлице (манистра) и новчићи. Дизајнирање бошчи врши се према „зашарку”. Реч је о традиционалној мустри, састављеној од мотива по којима се орнаментика бошчи тка. Формирање зашарка одувек је представљало производ естетских начела и општеприхваћених симбола заједнице, као и од индивидуалног умећа и креативности ткаља. „Зашарак”, односно мустра, подложан је промени са идејом да се уношењем иновација у његово креирање прилагоди духу актуелног времена. Чест је случај да се међу женама које ткају обично издваја једна која је позната по свом „зашарку”, па га остале ткаље, због његове допадљивости, копирају. Ако ткаља тка по наруџбини није неуобичајено да јој се донесе „зашарак” по којем наручилац жели да му се бошча истка. Шаре на бошчама се израђују „топчањем” – техником провлачења вунице, вуне, срме, сребрне или златне жице у току ткања. Бошче се по ивицама украшавају новчићима, низовима шљокица, плетеном чипком (ојма) или хекланом чипком (накит) у којима су перлице (манистра) и шљокице (спринке, сјајке, сласке). По површини се украшавају новчићима. Постоји 104 врсте бошчи са називом, али и много њих без назива. Назив је исти као шара на њој: голема гривка, мала гривка, змијице у борде, стара јабука, венчики, лисичики (лисја), метличики, синџирчики, решетка, ђувезлика, цветача, дубице, голуби, коњи, ратници или витезови, девет рала, ружа, божур, густи грања, лала, жутобела, цветача, павун (паун), секире половинке, свињски очи или веђа, перуника, црешње... Дизајн бошче према намениКоји ће се „зашарак” користити за израду бошче зависи и од статуса и старости жене за коју се она тка:
Специфичности дизајна према областимаПовршина и шаре на бошчама разликују се и по томе из ког дела Косовског Поморавља потичу. Према области где су настале деле се на криворечке, доњоморавске, горњоморавске, планинске и гиланске.
Очување традицијеОва вештина је у Косовском Поморављу до данас сачувана преношењем са генерације на генерацију, а своју виталност је задржала захваљујући значају који становништво овог подручја приписује бошчи као симболички важном делу традиционалне женске ношње, посебно са аспекта њене улоге као чиниоца идентитета заједнице. Поклоњене бошче брижљиво се чувају, и преносе са генерације на генерацију, тако да у селима Косовског Поморавља данас практично нема куће без мноштва бошчи добијених на дар које се третирају као породична вредност од великог симболичког значаја.[2] Године 2018. вештина ткања бошчи је, на предлог Института за српску културу Приштина – Лепосавић, уписана у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[1] Види још
Референце
Спољашње везе
|
||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
