Украјинска дијаспора    Украјинска дијаспора (укр. Українська діаспора) је глобална заједница особа које се у етничком смислу сматрају Украјинцима или имају ближе украјинске коријене по очевој страни. Украјинци живе на готово свим континентима, најслабије су насељени у Африци а према службеним статистикама најбројнији су у Сјеверној Америци и Азији, односно Канади, САД, Русији и Казахстану. Главна међународна организација Украјинаца је Свјетски конгрес Украјинаца. Према њиховим истраживањима односно неслужбеним подацима у свијету данас изван Украјине живи око 20 милиона Украјинаца.[1] Више милиона Украјинаца се иселило из Украјине након осамостаљивања 1991. па није у потпуности познато колико их укупно има у другим државама.[2] Украјинска дијаспора такође рјеђе обухвата особе чије су породице неколико генерација пребивале на украјинско етно-лингвистичком простору, али с очеве стране имају поријекло и из других народа. Украјинска дијаспора понекад обухвата и оне особе које имају украјинско поријекло по мајчиној страни. Посебан случај представља украјинска дијаспора у Русији и САД гдје се особе често идентификују према стеченом америчком или руском држављанству.[3] Док је у САД службени број Украјинаца приближно тачан њиховој реалној бројци, у Русији тај број драстично одскаче па према одређеним истраживањима претпоставља се да реалан број Украјинаца у Русији износи између 4,3 и 7 милиона људи.[4] Украјинска дијаспора у Русији кроз историју је имала посебан значај и допринос у развоју руске државности и културе уопштено,[5] али се уједно сретала са облицима русификације стога је њихов стваран број до данас непознат.[6] Историја и формирање украјинске дијаспореУкрајинци своју националну историју биљеже од оснивања Антске заједнице у средишњој Украјини током 5. вијека. Посебно се та историја односи на формирање јаког словенског средишта Кијевa и династије пољанских кнежева у Кијеву и ближој околини. Већ тада биљеже се јаке миграције украјинских предака између Скандинавије и источног Римског царства. У 6. и 7. вијеку већина славонских народа пристиже на шире просторе источне и средње Европе управо са подручја западне Украјине. Овде се по први пута развија дистинкција украјинских предака од других Словена у окружењу што се посебно ишчитава у језику, менталитету и религијском увјерењу.[7] У 10. и 11. вијеку украјински преци поново у неколико интервала насељавају просторе западне Русије у склопу ширења Кијевске Руси, посебно ширу околину града Новгорода, и затим Владимира у данашњој Владимирској области. Након монголског напада у 13. вијека велики број украјинских предака из источних крајева Кијевске Руси сели на запад у средњу Европу, посебно у западну Украјину, јужну Бјелорусију, источну Пољску, и државе Балтика. У 15. вијеку реформисана је снажна Велика кнежевина Литванија што је стабилизовало друштвене односе на претходно зараћеним средишњим украјинским просторима на које су се у интервалима почели враћати и Украјинци. Знатан дио предака Украјинаца тада се сели у околину новог јаког политичког средишта града Москве. У 17. вијеку почиње ново још интензивније повезивање украјинских и руских простора. Многи образовани Украјинци из политичких разлога проналазе боље и прикладније друштвено-политичке положаје на руском умјесто на пољском двору. Посебно су тада значајни пријелази украјинских умјетника, монаха, црквених великодостојника и осталих из Државне заједнице Пољске и Литваније[8] у Московско царство. Њихов значај у Москви постао је толико велик да је ускоро и уз њихову подршку формирано обједињено Руску Империју које је почетком 18. вијека обухватило и данашњу источну Украјину. У Великом сјеверном рату, дио Украјинаца се противио сједињавању са Русијом стога су након пораза у рату преселили у земље попут Шведске,[9] Норвешке, Финске, Данске, Њемачке, Грчке, Турске, Француске,[10] Аустрије, Мађарске,[11] Poljske,[12] Словачке, Чешке,[13] итд. Значајније миграције након 18. вијекаЕмиграција Украјинаца постала је значајнија оснивањем Руске Империје средином 18. вијека. Одлуком да се потпуно укине украјинска аутономија, Запорошки козаци селе на простор ушћа Дунава и у руску Кубанску регију уз Азовску обалу. Такозвани Кубански козаци данас броје око 2 милиона потомака. Украјинци у 19. вијеку насељавају и најудаљеније просторе источне Русије у Азији,[14] затим слабо насељени Казахстан гдје им је додјељена земља за обраду. У истом раздобљу насељавају и просторе Аустроугарске, затим Аргентине,[15] Бразила,[16] Парагваја, и других јужноамеричких држава. На пријелазу из 19. у 20. вијек Украјинци су се раширили готово по свим континентима. Након Другог свјетског рата њихов је број посебно порастао у САД, Канади,[17] Великој Британији,[18] Australiji[19] i Rusiji.[20] Украјинска емиграција и даље је врло жива те је непознат тачан број Украјинаца у страним државама. Након успостављања украјинске независности односно на прелазу из 20. у 21. вијек, из Украјине се иселило неколико милиона Украјинаца а њихов се попис није у потпуности службено евидентирао у другим државама. Тек се претпоставља да су емигрирали у државе претходно насељене Украјинцима гдје у великом броју илегално обитавају. Што се тиче европских држава, забиљежене су значајне миграције Украјинаца у Русију,[21] Швајцарску,[22] Италију, Шпанију, Португал, Француску, Њемачку,[23] Велику Британију, затим нешто мање у Финској, Шведској, Норвешкој и Исланду. Данас у свијету изван Украјине живи око 14 милиона легално пријављених грађана који имају украјинске коријене а претпоставља се да их стварно има око 20 милиона.[1] Такође имају значајну организацију у Европи односно од 1949. активан је Европски Конгрес Украјинаца.[24]  Земље са већом украјинском дијаспором
Референце
Литература
Спољашње везе |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
