Анри Бергсон

Анри Бергсон
Анри Бергсон
	Анри Бергсон
Лични подаци
Пуно име	Анри Бергсон
Датум рођења	18. октобар 1859.
Место рођења	Париз, Француска
Датум смрти	4. јануар 1941. (81 год.)
Место смрти	Париз, Окупирана Француска
Образовање	Lycée Condorcet, Виша нормална школа, Универзитет Сорбона
Књижевни рад
Утицаји од	Барух Спиноза; Имануел Кант; Артур Шопенхауер; Вилијам Џејмс; Чарлс Дарвин; Феликс Равесон-Молин; Херберт Спенсер; Готфрид Вилхелм Лајбниц; Мен де Биран; Плотин;
Награде	Нобелова награда за књижевност

Анри Бергсон (фр. Henri Bergson; Париз, 18. октобар 1859 – Париз, 4. јануар 1941) био је француски филозоф.^[4]

Биографија

Анри Бергсон је француско јеврејски филозоф који је оставио трага у 20. веку. Био је изврстан математичар, а затим прелази на хуманистичке науке. Предао је два доктората: Есеј о непосредним датостима свести, и један на латинском о Аристотеловом схватању места. Предаје на колеџу de France, слуша га Етијен Гилсоне, Т. Е. Елиот, предаје и у Америци, члан је француске академије и то као први Јеврејин који је ушао у њу. Имао је и политичку каријеру, умире у 81. години. Нагињао је римокатоличанству, а да никада није прешао на њега, а 1927. добио је Нобелову награду за књижевност.^[5] Читава филозофија му је спиритуалистичка алтернатива позитивизму 20. века.

Дела

Материја и памћење
Стваралачка еволуција (ово му је најбитније дело, а због те еволуције римокатоличка црква га није волела)

Темељна Бергсонова интуиција која храни његову филозофску спекулацију скупљена је у исказ да време није атомичко већ оно што траје. Тиме је изједначио време и трајање (DUREÉ). Под утицајем позитивизма и природних наука на време се гледало као и на простор – да је дељиво на делове међусобно различите по томе што је пре, а што после. Бергсон сматра да то није тако па се утиче непосредним датостима свести: време није нешто попут тачака већ континуирано и протежно, састављено од димензија: прошлост, садашњост и будућност.

Испитујући чињенице свести видимо да оне нису хомогене, већ да се свест састоји од хетерогених међусобно прожимајућих момената који конституишу једно трајање. Време је због тога суследност трајне свести па је у својој бити трајање, процес у непрестаном обогаћивању те је недељиво. Трајање осим датости свести карактерише читаву стварност – стварност нема као највиши принцип битак већ је последњи принцип свеколике стварности животни замах, ELAN VITAL. Заиста је стваралачка еволуција са битном карактеристиком трајања, а која је онда метода истраживања такве стварности?

Метода не може бити позитивистичка – она је погодна за стварност коју редукује на шеме, а није погодна за филозофију – ту је потребна метода која је у могућности приближити се стварности, а да је не искриви. Та метода не долази од ratia – он је компетентан само за атомичну стварност. Зато је наша метода интуиција која повезује инстинкт и интелект.

Статичка религија темељи се на приповедању којим се човек брани од штетних утицаја, а мотивирана је обећањем вечне казне или награде. Динамичка религија темељи се на интуицији апсолутнога и на мистичном сједињењу са њим тако да је практични вид ове религије мистични живот. Ту Бергсон проучава грчки и источни мистицизам, јеврејске пророке и хришћанску мистику па закључује да је мистика хришћанства једина која је успела у посвемашњој мери – ту се мистика скроз искристализовала. Овде Бергсон стиже до Божје опстојности коју поставља на темељима скроз другачијим од логичких, за које држи да не доказују ништа: потребно је овде веровати мистицима – то су експерти који знају о чему говоре баш како верујемо доктору кад је у питању наше здравље. Почеком 20. века у Француској се формира бергсоновска школа на коју утиче англосаксонски прагматизам, а која иде даље од Бергсона. Он је пак на својој самрти зажелео да му се спале списи па нам од њега није ништа остало осим неких.

Библиографија

Bergson, H.; The Philosophy of Poetry: The Genius of Lucretius (La Philosophie de la Poesie: le Génie de Lucrèce. 1959. стр. 1884. ISBN 978-1-4976-7566-7. ), Philosophical Library.
Bergson, H.; Time and Free Will: An Essay on the Immediate Data of Consciousness (Essai sur les données immédiates de la conscience. 1910. стр. —. ISBN 978-0-486-41767-7. , 1889). Allen & Unwin Dover Publications 2001. Bergson's doctoral dissertation.
Bergson, H.; Matter and Memory. Swan Sonnenschein Zone Books. 1990 [1896]. ISBN 978-0-942299-05-2. Непознати параметар |orig-title= игнорисан (помоћ). . Dover Publications. 2004. ISBN 978-0-486-43415-5. .
Bergson, H.; Laughter: An Essay on the Meaning of the Comic (Le rire. 1998. стр. 1900. ISBN 978-1-892295-02-6. ). Green Integer. . Dover Publications. 2005. ISBN 978-0-486-44380-5. .
Bergson, H.; Creative Evolution (L'Évolution créatrice. 1911. стр. 1907. ISBN 978-0-8191-3553-7. ). Henry Holt and Company University Press of America 1983. . Dover Publications. 1998. ISBN 978-0-486-40036-5. . . Kessinger Publishing. 2003. ISBN 978-0-7661-4732-4. , Cosimo. 2005. ISBN 978-1-59605-309-0..
Bergson, H.; Mind-energy (L'Énergie spirituelle, 1919). McMillan 1920. – a collection of essays and lectures. On Archive.org.
Bergson, H.; Duration and Simultaneity: Bergson and the Einsteinian Universe (Durée et simultanéité. Clinamen Press Ltd. 1999. стр. 1922. ISBN 978-1-903083-01-7. ). .
Bergson, H. (1932). The Two Sources of Morality and Religion. University of Notre Dame Pres. стр. 1977. ISBN 978-0-268-01835-1. Непознати параметар |orig-title= игнорисан (помоћ)
Bergson, H.; The Creative Mind: An Introduction to Metaphysics (La Pensée et le mouvant. 1946. стр. —. ISBN 978-0-8065-2326-2. , 1934). Citadel Press. essay collection, sequel to Mind-Energy, including 1903's "An Introduction to Metaphysics."

Види још

Референце

^ Ford, Russell (2004). „Immanence and Method Bergson's Early Reading of Spinoza”. The Southern Journal of Philosophy. 42 (2): 171—192. doi:10.1111/j.2041-6962.2004.tb00995.x.
^ Astesiano, Lionel: Joie et liberté chez Bergson et Spinoza. (Paris: CNRS Éditions, 2016)
^
- Hancock, Curtis L. (мај 1995). „The Influence of Plotinus on Berson's Critique of Empirical Science”. Ур.: R. Baine Harris. Neoplatonism and Contemporary Thought. Congress of the International Society for Neoplatonic Studies held in May 1995 at Vanderbilt University. 10. International Society for Neoplatonic Studies. Albany: State University of New York Press. стр. 139ff. ISBN 978-0-7914-5275-2. Приступљено 10. 5. 2010. „That the philosophy of Henri Bergson is significantly influenced by the doctrines of Plotinus is indicated by the many years Bergson devoted to teaching Plotinus and the many parallels in their respective philosophies. This influence has been discussed at some length by Bergson's contemporaries, such as Emile Bréhier and Rose-Marie Rossé-Bastide....”
^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 133. ISBN 86-331-2075-5.
^ „Henri Bergson Biographical”. The Nobel Prize. Приступљено 28. 1. 2019.

Литература

Ansell-Pearson, Keith (2002). Philosophy and the Adventure of the Virtual: Bergson and the Time of Life. Psychology Press. ISBN 9780415237277.
Bachelard, Gaston (2000). The Dialectic of Duration. Превод: Jones Mcallester, Mary. Manchester: Clinamen Press.
Bianco, Giuseppe. Après Bergson. Portrait de groupe avec philosophe. Paris, PUF, 2015.
Canales, Jimena (2015). The Physicist and the Philosopher: Einstein, Bergson and the Debate That Changed Our Understanding of Time. Princeton: Princeton Press. ISBN 9781400865772. .
Deleuze, Gilles (1988). Bergsonism. Превод: Hugh Tomlinson; Barbara Habberjam. New York: Zone Books. .
Deleuze, Gilles (1986). Cinema 1: The Movement-Image. Превод: Hugh Tomlinson; Barbara Habberjam. Minneapolis: University of Minnesota Press. .
Deleuze, Gilles (1989). Cinema 2: The Time-Image. Превод: Hugh Tomlinson; Robert Galeta. Minneapolis: University of Minnesota Press. ISBN 9780826477064. .
Fradet, Pierre-Alexandre (2014). Derrida-Bergson. Sur l'immédiateté. ISBN 978-2-7056-8831-8. , Hermann, Paris, coll. "Hermann Philosophie".
Grosz, Elizabeth (2004). The Nick of Time: Politics, Evolution, and the Untimely. Durham, NC: Duke University Press. ISBN 0822386038. .
Guerlac, Suzanne (2006). Thinking in Time: An Introduction to Henri Bergson. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 0801473004.
Horkheimer, Max. "On Bergson's Metaphysics of Time." Trans. „Peter Thomas, revised by Stewart Martin”. Radical Philosophy. 131: 9—19. 2005. .
James, William (фебруар 2008). A Pluralistic Universe: Hibbert Lectures at Manchester College on the Present Situation in Philosophy. Lincoln, NE: University of Nebraska Press. стр. 223—74. ISBN 9781604500943.
Lawlor, Leonard (2003). The Challenge of Bergsonism: Phenomenology, Ontology, Ethics. London: Continuum Press. ISBN 9780826468031. .
Merleau-Ponty, Maurice (1963). „Bergson”. In Praise of Philosophy and Other Essays. Превод: John O'Neill. Evanston, IL: Northwestern University Press. стр. 9—32. ISBN 9780810107960. Спољашња веза у |chapter= (помоћ)
Merleau-Ponty, Maurice (1964). Signs. Превод: Richard McCleary. Evanston, IL: Northwestern University Press. стр. 182—91. ISBN 9780810102538.
Mullarkey, John (1999). Bergson and Philosophy. Edinburgh University.
Mullarkey, John, ур. (1999). The New Bergson. Manchester and New York: Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-5553-9. .
Russell, Bertrand „"The Philosophy of Bergson"”. The Monist. 22: 321—47. 1912. .