Википедија:Транскрипција са мађарског језика

Ова страна је једна од помоћних страница на Википедији. Она приказује правила транскрипције имена из неког страног језика у српски. Написана је са циљем да опише, приближи и самим тим олакша пренос страних имена како уредницима Википедије на српском језику, тако и њеним читаоцима.

Транскрипција имена из мађарског у српски језик већином је једноставна и уједначена. Мада се фонетски систем мађарског језика од оног српског разликује утолико што ова два језика не припадају истој породици (наиме, српски је индоевропски, а мађарски угро-фински), олакшавајућа околност јесте дугогодишња изложеност мађарског говора српском и обратно, понајвише на тлу бивше Угарске, а данашње Војводине.

Што се тиче особености, има их како у вокализму, тако и у консонантизму. По питању првог, треба напоменути да је мађарски вокализам значајно различит од српског. Постоје помућени вокали типа ö и ü, као и акутом означени дуги вокали. Поред дужине, разликује се и боја самогласника типа а и е. Конкретно графема á одговара српском дугом а, а обично гласу између а и о. Продужено é је затвореније, а обично отвореније од српског. Ипак, фонетски систем онемогућује очување ових специфичности, иако се тиме затиру поједине битне изворне разлике.

Једина значајна, додуше условна разлика у консонантизму јесте пренос мађарског ly гласом љ, што осликава некадашњи изговор ове графеме, данас стандардизован као ј. Изговор осталих гласова поклапа се са српском транскрипцијом, мада треба обратити пажњу на презимена која су очувала облик према старом правопису. На пример, слово y није самостално у савременом мађарском језику, већ служи само као знак за умекшавање. У презименима то, међутим, није случај, а ова графема има вредност и. Следећи је правописни предлог:

За правилно прилагођено писање оваквих презимена треба најпре установити како би се писала по савременом мађарском правопису, па онда применити нормална правила транскрипције.

— Пешикан; Јерковић; Пижурица (2010). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска

Важнији проблем представљају релативно честа презимена са завршецима -ai, -ay, -ei и -ey. Преовлађујућа пракса није као правило усвојила преседане типа Калај (од Kállay) и Сињеји (од Szinyei), већ је цео процес уопштила према примерима типа Будаи (од Buday и Budai) и Келчеи (од Kölcsei). Према томе ће правилан пренос бити и Сињеи (уместо Сињеји), док ће Калај остати у норми као укорењен назив (уместо општег Калаи).

Мађарски хипокористици на нулти или наставак -ke преносе се прилагођеним -ка, како би сачували женски род, као у примерима Евика (Evike, уместо сасвим фонетски Евике), Пиштика (Pistike, уместо Пиштике), Јулишка (Julis, уместо Јулиш).

На мађарском језику је нормални ред у људским именима презиме па лично име. Правопис налаже да се у преносу задржава тај редослед, али, ради конзистентног именовања, на Википедији користимо исти редослед као и у српском језику: име, па презиме. Примери: Клара Фејеш (мађ. Fejős Klára), Шандор Петефи (Petőfi Sándor).

Већина гласова преноси се онако како је записана. Изузетак од преноса „глас за глас” јесу следеће графеме:

• A, Á, AÁ — транс. а (мађ. Gaál, Hanák, Hatházi — Гал, Ханак, Хатхази)
• AI, AY — транс. аи (мађ. Jókai, Budai, Bocskay — Јокаи, Будаи, Вочкаи)
• C, CZ, TZ — транс. ц (мађ. Cegléd, Barczay, Atzél — Цеглед, Барцаи, Ацел)
• CS, TS — транс. ч (мађ. Csepel, Madács, Babits — Чепел, Мадач, Бабич)
• DZ — транс. дз (мађ. Brindza — Бриндза)
• DZS — транс. џ (мађ. Bandzsal, Budzsák — Банџал, Буџак)
• E, É, EÉ — транс. е (мађ. Regéci, Kecskemét — Регеци, Кечкемет)
• EI, EY — транс. еи (мађ. Szinyei, Kölcsey — Сињеи, Келчеи)
• GH — транс. г (мађ. Végh, Haranghy — Вег, Харанги)
• GY (обично) — транс. ђ (мађ. Gyula, Szegy/Szegi — Ђула, али Сеги)
• H — транс. х (мађ. Hunyadi — Хуњади)
• I, Í — транс. и (мађ. Tímár, Bolyai — Тимар, Бољаи)
• LY (обично) — транс. љ (мађ. Károly, Király, Moholy — Карољ, Кираљ, али Мохоли)
• NY (обично) — транс. њ (мађ. Hunyadi, Hatvany — Хуњади, али Хатвани)
• O, Ó, OÓ — транс. о (мађ. Fonyód, Soós — Фоњод, Шош)
• Ö, Ő, EÖ, EŐ, EW — транс. е (мађ. Kiskőrös, Beöthy, Sebeők, Thewrewk — Кишкереш, Бети, Шебек, Терек)
• S — транс. ш (мађ. Miskolc, Kossuth, Tüskés — Мишколц, Кошут, Тишкеш)
• SZ — транс. с (мађ. Szekszárd, Szemere, Szoták — Сексард, Семере, Сотак)
• TH — транс. т (мађ. Baráth, Tóth — Барат, Тот)
• TY (обично) — транс. ћ (мађ. Katymar, Vörösmarty — Каћмар, али Верешмарти)
• U, Ú — транс. у (мађ. Kuun, Újvári — Кун, Ујвари)
• Ü, Ű — транс. и (мађ. Füzesabony, Orffű — Физешабоњ, Орфи)
• V, W — транс. в (мађ. Wesselényi, Weöres — Вешелењи, Вереш)
• Y (крајње, презимена) — транс. и (мађ. Kristóffy, Andrássy — Криштофи, Андраши)
• ZS — транс. ж (мађ. Gozsdu, József — Гожду, Јожеф)

Изузеци у изговору условљавају нешто измењену транскрипцију диграфа. Тако ће правилна прилагодба бити Хатхази (Hatházi), Сомбатхељ (Szombathely) и Вагхалми (Vághalmi) уместо претпостављених Хатази, Сомбатељ и Вагалми. Када у неком имену стоје два удвојена сугласника или самогласника, транскрибују се као један, о чему сведоче имена типа Андраши (Andrássy), Хаћу (Hattyú), Вер (Veér), Шош (Soós) и многи други примери.

Треба пазити и на изузетке, настале у ранијој пракси, што прати општу правописну напомену да правила не треба примењивати строго ретроактивно. Тако ће се, рецимо, у српским текстовима писати о Будимпешти, Сегедину, Печују, Дебрецину, мада би називи сковани према правилима били Будапешт, Сегед, Печ, Дебрецен.

• Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Транскрипција: мађарски”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 206-208. ISBN 978-86-7946-079-0.