Зоран Радмиловић

Зоран Радмиловић
Зоран Радмиловић
Лични подаци
Пуно име	Зоран Радмиловић
Датум рођења	(1933-05-11)11. мај 1933.
Место рођења	Зајечар, Краљевина Југославија
Датум смрти	21. јул 1985.(1985-07-21) (52 год.)
Место смрти	Београд, СР Србија, СФР Југославија
Универзитет	Драмске уметности у Београду
Занимање	Филмски, телевизијски и позоришни глумац
Породица
Супружник	Дина Рутић Радмиловић
Деца	Ана Радмиловић
Рад
Активни период	1959—1985.
Битне улоге	Краљ Иби — Тата Иби Цео живот за годину дана — Живко Симић Радован III — Радован Павиљон 6 — Иван Дмитрич Громов Приче из радионице — Живота Говедаревић Маратонци трче почасни круг — Били Питон Приче из Непричаве — Домаћин
Веза до IMDb-а
Награде Остале награде Добричин прстен Седмојулска награда Октобарска награда Златна арена Стеријина награда

Зоран Радмиловић (Зајечар, 11. мај 1933 — Београд, 21. јул 1985) био је српски и југословенски филмски, телевизијски и позоришни глумац, који је одиграо неке од најупечатљивијих улога у историји југословенске кинематографије. Његова најпознатија улога била је у позоришној представи Радован III, по којој је добио титулу Краља хумора и импровизације.

Рођен је 11. маја 1933. године, од оца Момчила, судије и мајке Љубице, домаћице, у Зајечару. Деда по оцу, Рихард Ланг, био је Немац, архитекта. Оженивши се Зорановом бабом Стевком, прешао је у православље и узео име Радмило. Одатле потиче породично презиме Радмиловић.

По очевој жељи, уписао је Правни факултет у Београду, али гa је после две године напустио. Потом је студирао на Архитектонском факултету, који такође напушта, а убрзо уписује Филолошки факултет, одсек енглески језик. Упоредо је опробао глумачке могућношћу у КУД „Иво Лола Рибар“. Радмиловић је тада напустио студије енглеског језика и посветио се глуми. На наговор главне глумице, која му је била симпатија и са којом је био партнер у културно-уметничком друштву, уписао је и поступно апсолвирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију и након тога започео каријеру у Београдском драмском позоришту (1962—1968), у коме је првобитно наступао у мање значајним представама. Дипломирао је 1963. године по повратку из војске.

Године 1964, због одустајања Љубе Тадића, Радмиловић је добио насловну улогу у представи „Краљ Иби“ (на сцени Атељеа 212). Током настајања представе, његова глумачка надареност довела је до тријумфа импровизације (велики успех остварује и на гостовањима у Паризу, Москви, Њујорку, Венецији и др.) Касније је „своју сцену“ поново представљао (заједно с каснијим Радованом III Душана Ковачевића), две деценије.

Иако је остварио низ успелих улога у позоришту (био је стални члан Атељеа 212 од 1968. године до смрти), на филму и телевизији све су оне остале у сенци „улоге живота“ у „Краљу Ибију“ (чак и кад се ради о бриљантном остварењу — улози Молијера у истоименом комаду М. А. Булгакова, за коју је награђен Октобарском наградом Града Београда).

На филму је дебитовао 1962. године („Чудна девојка”, Јована Живановића) и одиграо око двадесет улога. Главне је остварио у филмовима „Глинени голуб” (Т. Јанић, 1966), „Рам за слику моје драге” (Мирза Идризовић, 1968), „Поглед у ноћ” (Н. Стојановић, 1968), „Павиљон 6” (Л. Пинтилије, 1978), „Срећна породица” (Гордан Михић, 1980).

Своју последњу, 299. улогу, у представи „Радован III” је одиграо 9. јуна 1985. године, уз велике болове, али опет, уз његову велику жељу, представа је одржана до краја. Само три дана касније пребачен је у болницу, из које се није вратио. Преминуо је 21. јула 1985. године у 53. години живота, на Првој хируршкој клиници у Београду, од проблема са дигестивним трактом.^[1] Кремиран је, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Био је ожењен глумицом Дином Рутић (1943—2019). Усвојили су ћерку, девојчицу Ану рођену у Пећи и много су је волели. Инспирисана њиме, његова усвојена кћи Ана Радмиловић (1974—2017) је написала две књиге — „Залажем се за лаж“ (2009) и „Кад је свет имао бркове“ (2011).^[2]

О њему је 2021. године снимљен филм „Глумчина”.^[3]

• 1964. — Краљ Иби
• 1973. — Радован III

• 1983. — Добричин прстен, награда за животно дело,
• 1985. — Седмојулска награда СР Србије,
• Октобарска награда Града Београда за улогу у представи „Молијер“,
• 1978. — Златна арена за најбољу споредну мушку улогу на Филмском фестивалу у Пули за улогу у филму Павиљон 6,
• 1964. — Стеријина награда за глумачко остварење за улогу у представи „Бетон и свици“ на Стеријином позорју у Новом Саду,
• 1973. — Статуета Ћуран за улогу у представи Краљ Иби на фестивалу Дани комедије у Јагодини,
• 1975. — Статуета Ћуран за улогу у представи Радован III на фестивалу Дани комедије у Јагодини.

Награда Зоран Радмиловић додељује се од 1988. у оквиру Стеријиног позорја у Новом Саду, а додељује је компанија „Новости“.

Награда „Зоранов брк“ се додељује сваке године у част Зорана Радмиловића на манифестацији „Дани Зорана Радмиловића“ у Зајечару. Награда је установљена 1991. године.

Кад полазим од куће мрзим и себе и публику, а кад представа почне, сва та мржња и јед експлодира у своју супротност, у љубав.^[4]

• Велика је сличност између Радмиловића и Слободана Алигрудића. И поред тога што су умрли у истом периоду, њихови карактери су се необично поклапали. Обојица су били: дружељубиви, духовити, цинични, шармантни, преки, осећајни, сетни, јогунасти, неповерљиви, искључиви и аргоантни. Такође, обојица су градили слободу глуме, која друге глумце није ометала, већ им давала на значају. Били су прожети снажном акцијом да се лик ослободи свега што би на њему могло бити лажно, извештачено и неуверљиво.^[5]
• Улица у Зорановом родном Зајечару носи његово име, као и једна улица у Београду. Постоје и његови споменици у оба града.
• 21. јула 2010. на његовој кући у Милешевској улици у Београду постављена је спомен плоча у Радмиловићеву част, у организацији Атеље 212 и челника општине Врачар.
• По њему је названо Народно позориште Тимочке крајине „Зоран Радмиловић”.

• 1974. Београдско пролеће — Бошко Буха (Дечје београдско пролеће)

• Зоран Радмиловић на веб-сајту IMDb (језик: енглески) 
• Информација о његовом гробу
• Зоран не би излазио из куће („Политика“, 30.10.2009)
• Вечни Радован трећи („Вечерње новости“, 10. септембар 2012)
• Кад је свет имао бркове (15. новембар 2015)
• Легендарни интервју Зорана Радмиловића (Б92, 18. фебруар 2019)
• Само неколико дана пред смрт Зоран Радмиловић насмејао је публику у боловима (Б92, 21. јул 2020)
• Сећање Цација Михаиловића на глумчину — Зорана Радмиловића („Вечерње новости”, 16. октобар 2020)
• МОЈ ЖИВОТ ЈЕ НА ДАСКАМА: Књига Чаробњак Радмиловић Цација Михаиловића открива мање познате детаље из живота славног глумца („Вечерње новости”, 7. децембар 2020)