Извођачке уметности у Србији
Извођачке уметности у Србији обухватају богат и разнолик спектар уметничких форми које се изводе пред публиком, укључујући позориште, филм, музику, плес и оперу. Оне представљају кључни део културног идентитета Србије, са дубоким историјским коренима у народној традицији, али и са живом и динамичном савременом сценом. Развој извођачких уметности нераскидиво је повезан са оснивањем важних културних институција, попут Српског народног позоришта у Новом Саду (1861) и Народног позоришта у Београду (1868), које и данас представљају стубове културног живота земље.[1] Позориште Традиција позоришне уметности у Србији сеже у средњовековне верске игре, али се модерно позориште рађа у првој половини 19. века у Војводини, тада у саставу Аустријског царства. Зачетником се сматра Јоаким Вујић, који је у Пешти и Новом Саду организовао прве световне позоришне представе на српском језику. Велики допринос дао је и Јован Стерија Поповић, не само као најзначајнији комедиограф, већ и као организатор позоришног живота. Оснивањем професионалних позоришта у Новом Саду и Београду у другој половини 19. века, позориште постаје централно место културног живота. У 20. веку, београдска позоришна сцена доживљава процват оснивањем Југословенског драмског позоришта (1947), Атељеа 212 (1956) и Звездара театра (1984), који су неговали како класични, тако и авангардни репертоар. Српско позориште је изнедрило глумачке легенде попут Зорана Радмиловића, Мире Ступице, Павла Вуисића и Данила Бате Стојковића.[2] Србија је домаћин два изузетно значајна међународна позоришна фестивала: БИТЕФ-а, основаног 1967. године захваљујући визији Мире Траиловић и Јована Ћирилова, који представља нове позоришне тенденције, и Стеријиног позорја у Новом Саду, најважнијег фестивала националне драме.[3] Филм Први филм у Србији приказан је 1896. године, само шест месеци након париске премијере. Први српски дугометражни играни филм, Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа, снимио је Чича Илија Станојевић 1911. године. Након Другог светског рата, уз подршку државе, развија се снажна филмска индустрија, позната по жанру партизанских филмова. Врхунац српске и југословенске кинематографије представља Црни талас 1960-их и 1970-их година. Редитељи попут Живојина Павловића (Кад будем мртав и бео), Душана Макавејева (W.R. Мистерије организма) и Александра Саше Петровића (Скупљачи перја) својим критичким и неконвенционалним филмовима освајају светске фестивале.[4] На њих се надовезује генерација "прашке школе" (ФАМУ) коју чине Емир Кустурица, Горан Паскаљевић, Срђан Карановић и Горан Марковић. Савремени српски филм наставља да буде присутан на међународној сцени. Најважнија филмска смотра у земљи је Међународни филмски фестивал ФЕСТ у Београду, основан 1971. године.[5] МузикаМузичка сцена у Србији је изузетно разнолика. Традиционална народна музика се разликује од региона до региона, а карактерише је употреба инструмената попут фруле, гусала и тамбуре. Светски феномен је трубаштво, које се сваке године слави на Сабору трубача у Гучи. Темеље српске класичне музике поставили су композитори из 19. века, Корнелије Станковић, као оснивач српске пијанистичке музике, и Стеван Стојановић Мокрањац, чије су "Руковети" врхунац хорске музике. Најзначајније институције су Београдска филхармонија и оркестри и хорови РТС-а, а централна концертна дворана је Коларчева задужбина.[6] Популарна музика има богату традицију, посебно у домену рокенрола из периода СФРЈ, са култним бендовима попут Рибље Чорбе, Смака и Екатарине Велике. Данас је Србија домаћин два светски позната музичка фестивала: Егзит у Новом Саду (поп, рок, електронска музика) и Нишвил у Нишу (џез музика). Плес Плесна уметност у Србији има два главна тока: традиционалну народну игру и уметнички плес. Коло је најраспрострањенија народна игра, која има важну друштвену функцију на окупљањима, свадбама и прославама. Симболизује заједништво и изводи се у ланцу играча уз карактеристичну музику. Због свог значаја, коло је 2017. године уписано на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.[7] Професионална балетска сцена везана је за оснивање ансамбла Балет Народног позоришта у Београду 1920-их година, који је изнедрио играче међународне славе попут Милорада Мишковића и Душанке Сифниос. Поред класичног балета, у последњим деценијама развила се и жива сцена савременог плеса, чији је најзначајнији репрезент Београдски фестивал игре, један од најважнијих у Европи.[8] ОпераОперска уметност у Србији је институционално везана за оперске куће Народног позоришта у Београду и Српског народног позоришта у Новом Саду. Прва српска опера је "На уранку" композитора Станислава Биничког, премијерно изведена 1903. године. Српска оперска сцена је дала значајна имена светског гласа, међу којима су сопрани Бисерка Цвејић и Милка Стојановић. Репертоар данас обухвата како светске класике Вердија, Пучинија и Моцарта, тако и дела домаћих композитора попут Петра Коњовића ("Кнез од Зете").[9] Референце
Спољашње везе
|
Portal di Ensiklopedia Dunia
