Нематеријално културно наслеђе Србије обухвата елементе одређене Унесковом дефиницијом нематеријалног културног наслеђа: „пракса, презентација, изражавање, као и удружена знања и неопходне вештине, које заједнице, групе и, у неким случајевима, појединци препознају као део свог културног наслеђа.[1]
Детаљније
У Етнографском музеју у Београду јуна 2012. године отворен је Центар за нематеријално културно наслеђе Србије. Полазну основу његовог деловања чини Унескова Конвенција о очувању нематеријалног културног наслеђа, коју је Народна скупштина Републике Србије ратификовала у мају 2010. године. Овај центар реализује послове на истраживању, прикупљању, документовању, очувању и презентацији елемената нематеријалног културног наслеђа са територије Републике Србије. У циљу ефикаснијег рада на очувању нематеријалног културног наслеђа Центар спроводи широку едукацију о значају очувања нематеријалног културног наслеђа, промоцију елемената уписаних у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа и сарађује с другим установама, удружењима, организацијама и појединцима у земљи и иностранству. Задатак Центра је и чување Националног регистра нематеријалног културног наслеђа, као и целокупне документације о нематеријалном културном наслеђу у електронском, папирном, видео и аудио облику један је од најважнијих задатака Центра за нематеријално културно наслеђе.
Одлуку о додели статуса елемента нематеријалног културног наслеђа Србије доноси се на основу одлука Националног комитета за нематеријално културно наслеђе. Предлог за упис елемената у Национални регистар могу да поднесу локална заједница, институција, одговарајућа невладина организација или појединац који је у могућности да предлог документује одговарајућом пропратном документацијом. Национални комитет за нематеријално културно наслеђе Републике Србије сваке године утврђује рокове за подношење захтева за упис на листе нематеријалног културног наслеђа.[2]
Списак
Следи списак елемената нематеријалног културног наслеђа Србије[3][4]
Техника обраде накита од сребра и злата која је била веома заступљена у старом српском златарству и представљала је најчешће наслеђе градских средина, које се протеже и до средњег века
игра у колу, коју одликују симетрија играчког обрасца, као и богаћење играчког обрасца различитим мотивима: уситњавањем корака у једном такту, поскоцима и поздвожењем
Односи се на солистичку праксу свирања на двогласним и трогласним гајдама. Репертоар народне музике за овај инструмент обухвата народне игре, песме, импровизационе форме и специфичне песме ритуалног карактера
Најтипичнији и најраспрострањенији дувачки инструмент у музичкој пракси Србије. Иако се у новије време популарно именује као фрула, овај инструмент познат је под старијим називима као свирала или као дудук
Дугачка, полупопречна свирала, отворене цилиндричне цеви са седам рупица за свирање на предњој страни и једну на задњој. Означен је као пастирски инструмент, мада се на њему изводе и мелодије народних песама, као и традиционалне игре
Стваралаштво самоуких уметника, припадника словачке етничке заједнице на простору Србије, чије основне карактеристике чини особен стил, који се заснива на мотивима руралне средине и свакодневнице у којој сликари живе
Вештина израде дрвених чутура на ручно прављеном стругу, уз коришћење ручног алата, за чување пића. На овај начин израђују се и други употребни предмети од јаворовог и врбовог дрвета
Најстарија културна манифестација у Србији, посвећена очувању језика, писма и усмене књижевности, установљена је 1933. године као сећање на реформатора српског језика и писма Вука Стефановића Караџића
Вербално уметничко изражавање у прози и стиху на пиротском говору српског језика (тимочко-лужнички дијалекат, белопаланачко-пиротски поддијалекат српског језика)
Вештина израде стапарског ћилима који је, уз пиротски, један од најпознатијих аутохтоних српских ћилима, настала у домаћој радиности у селу Стапар (Бачка) у 18. веку
Обичај који се у Великој Хочи практикује на трећи дан Ускрса, као саставни део сложеног комплекса колективних обичајно-обредних радњи које се у склопу празновања Ускрса изводе у овом насељу
Лилање - обичај прављења и паљења петровданских лила, вековима присутан код сточарског становништва на подручју западне Србије, везан за празник Петровдан, посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу
Израда једноставне кожне обуће која је била првенствено намењена сеоском становништву. Корени су му у средњовековној (византијској и европској) културној традицији
На овај начин плетене вунене чарапе један су од националних симбола Србије и аутентичан предмет књажевачког и тимочког краја. Израђују се техником плетења вуне на пет игала[11]
Подизање „крстова од времена“ је стара религијско-друштвена обичајна пракса, у оквиру које се крстови постављају на раскрсницама, поред пута, на њивама или имањима ради заштите од временских непогода
Драгачевски сабор трубача, у непрекидном трајању од скоро 60 година, представља свечани догађај који је својим ширим значајем постао друштвени ритуал локалне заједнице и маркер идентитета њених чланова
Скуп знања и вештина који се односе на припрему материјала и израду предмета од коже, првенствено за потребе коњарства, али и лова, узгоја и дресуре паса и друго.
Врста веза „по писму“ који се изводи техником „омчастог бода“ на плишу, а којим се у Неготинској Крајини и приобаљу Дунава најчешће украшава свечана женска ношња.
Пракса паљења обредних ватри која се одвија као саставни део обичајно-обредних радњи у склопу празновања Белих поклада, односно Прочке, у Сиринићкој жупи.
Тамбурице или самице припадају породици трзачких жичаних инструмената. Карактеристичне су за динарску културу, традиционално се користе као солистички инструмент. Представљају део културе динарског становништва досељеног у Србију
Пракса сезонске сеобе стоке, газде и пастира (издиг, здич, бачијање) подразумева одвођење стоке, углавном оваца и говеда, из нижих, топлијих предела, у којима борави током зиме, ка планинским пашњацима, на којима борави у летњем периоду
Српска слава у 19. веку. Крсна слава је 2014. године уписана на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства
Традиционално коло из Шумадије. Традиционално српско коло је 2017. године уписано на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства
Гуслар окружен децом (Урош Предић, 1882). Певање уз гусле је 2018. године уписано на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства
Традиционална злакуска лончарија на продајном штанду у селу Злакуса. Злакуска лончарија је 2020. године уписана на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства
„Нематеријално културно наслеђе Србије”. Званична презентација. Министарство културе и информисања Републике Србије и Етнографски музеј у Београду. Приступљено 13. 1. 2019.