Позоришна режија

Ова вишезначна одредница садржи списак чланака повезаних с насловом Позоришна режија.
Ако Вас је унутрашња веза довела овде, можда бисте желели да промените ту везу да води непосредно до намењеног чланка.

Позоришна режија је уметност и занат сценског обликовања позоришне представе.^[1] Она представља процес у којем позоришни редитељ, као централни креативни ауторитет, тумачи драмски текст (или други изворни материјал, попут либрета у опери или концепта у плесном и перформативном театру) и обједињује рад свих уметничких и техничких сарадника (глумаца, сценографа, костимографа, дизајнера светла, дизајнера звука, композитора, драматурга итд.) како би створио кохерентно и смислено сценско дело.^[2] Позоришна режија је релативно млада уметничка дисциплина која се као засебна професија јасно профилисала тек у другој половини 19. века.

Дефиниција и улога редитеља

Редитељ је главни интерпретатор драмског текста и аутор сценског "текста" представе. Његова улога је да:

Осмисли јединствени концепт представе (редитељско читање).
Одабере глумачку поделу (кастинг).
Води и усмерава пробе са глумцима.
Сарађује са дизајнерима на стварању визуелног и звучног идентитета представе.
Обликује мизансцен, ритам и темпо представе.
Обједини све елементе (глуму, сценографију, костим, светло, музику, звук) у јединствену целину.

Редитељ је одговоран за уметнички интегритет и квалитет представе у целини.

Историјски развој

Иако су функције сличне режији постојале и раније (у античкој Грчкој драмски писац је често био и редитељ, у Шекспирово доба ту улогу су преузимали управници трупа или главни глумци), модерна позоришна режија, са редитељем као централном ауторитативном фигуром, настаје тек у другој половини 19. века.

Кључне фигуре за развој режије као уметности су:

Војвода Георг II Сакс-Мајнингенски (1870-их и 1880-их): Сматра се једним од првих модерних редитеља због инсистирања на јединству стила, детаљним пробама и историјски тачним декорима и костимима у раду са својом трупом Мајнингенског театра.
Андре Антоан (Théâtre Libre, Париз, 1887): Залагао се за натурализам и концепт "четвртог зида".
Константин Станиславски (Московски уметнички театар, Москва, 1898): Развио је систем психолошког реализма у глуми и режији, постављајући темеље модерном глумачком образовању и режији која се бави унутрашњим животом ликова.
**Почетак 20. века:** Јављају се редитељи који се супротстављају реализму и натурализму, трагајући за новим, стилизованим и театарским формама: Адолф Апија, Едвард Гордон Крег, Всеволод Мејерхољд (биомеханика, конструктивизам), Евгениј Вахтангов, Макс Рајнхарт.
**Средина 20. века и касније:** Појава епског позоришта (Бертолт Брехт), театра апсурда, Театар окрутности (Антонен Арто), рад Јежија Гротовског ("сиромашно позориште"), Питера Брука (интеркултурални театар), Роберта Вилсона (визуелни театар), постдрамског позоришта, итд., додатно проширују улогу и могућности режије.

Процес режије

Процес стварања позоришне представе под вођством редитеља обично пролази кроз неколико фаза:

1. Пре-продукција:

   * Избор или адаптација текста/материјала.
   * Истраживање и анализа (драматуршка, историјска, тематска).
   * Развој редитељског концепта.
   * Формирање ауторског тима (дизајнери, композитор, драматург...).
   * Креирање дизајна (сценографија, костими, светло, звук).
   * Кастинг (одабир глумаца).
   * Израда плана проба.

2. Пробе:

   * Читајуће пробе (анализа текста са глумцима).
   * Постављање мизансцена (аранжирање глумаца и покрета у простору).
   * Развој ликова и односа.
   * Рад на ритму, темпу и динамици представе.
   * Укључивање музике, звука, светла и других елемената.

3. Техничке пробе и финализација:

   * Усклађивање глумачке игре са техничким елементима (светло, звук, промене сцене).
   * Генералне пробе (извођење представе у целини са свим елементима).
   * Претпремијера и премијера.

Кључни елементи режије

Редитељ доноси кључне одлуке о следећим аспектима представе:

Интерпретација текста: Како се тумачи значење, теме и идеје драмског дела.
Концепт: Основна идеја или приступ који обједињује све елементе представе.
Рад са глумцима: Начин на који редитељ води глумце до жељеног израза и карактеризације.
Мизансцен: Композиција сцене, распоред и кретање глумаца, однос између ликова и простора.
Ритам и темпо: Брзина и динамика одвијања радње и дијалога.
Визуелни идентитет: Како сценографија, костим и светло доприносе значењу и атмосфери.
Звучна слика: Употреба музике, звучних ефеката и тишине.

Позоришна режија у Србији

Модерна позоришна режија у Србији почиње да се развија у првој половини 20. века, а пун замах добија након Другог светског рата оснивањем Академије за позоришну уметност (данас ФДУ) 1948. године.

Неки од најзначајнијих позоришних редитеља у Србији и Југославији су:

Старија генерација: Мата Милошевић, Бојан Ступица, Хуго Клајн, Мира Траиловић, Јован Путник, Младен Сабљић.
Средња генерација: Љубомир Муци Драшкић, Дејан Мијач, Борислав Поповић, Паоло Мађели, Љубиша Ристић, Слободан Унковски, Егон Савин, Душан Јовановић, Харис Пашовић, Јагош Марковић, Никита Миливојевић.
Новије генерације: Кокан Младеновић, Ивана Вујић, Небојша Брадић, Милош Лолић, Ана Томовић, Борис Лијешевић, Андраш Урбан, Снежана Тришић, Никола Завишић, Тадија Милетић и многи други.

Образовање позоришних редитеља у Србији одвија се превасходно на Факултету драмских уметности у Београду и Академији уметности у Новом Саду.

Референце

^ Hodge, Francis (2009). Play Directing: Analysis, Communication, and Style (6th изд.). Pearson. ISBN 978-0205694821 Проверите вредност параметра |isbn=: checksum (помоћ).
^ Cole, Toby; Chinoy, Helen Krich, ур. (1963). Directors on Directing: A Source Book of the Modern Theatre. Bobbs-Merrill. ISBN 978-0025268201 Проверите вредност параметра |isbn=: checksum (помоћ).