Савезне Државе Микронезије

Савезне Државе Микронезије
*Federated States of Micronesia* (енглески)
Савезне Државе Микронезије; Federated States of Micronesia (енглески)
	Застава Грб
	Крилатица: Мир, јединство, слобода; (енгл. Peace, Unity, Liberty)
	Химна: Патриоте Микронезије; (енгл. Patriots of Micronesia)
Главни град	Паликир
Највећи град	Вено
Службени језик	Енглески (национални), Улитијски, Волеајански, Јапски, Понпејски, Косрајски и Чукешки (на државном или локалном нивоу)
Владавина
Облик државе	Савезна република
— Председник	Дејвид Пануело
— Потпредседник	Јосиво Џорџ
Историја
Независност	Од САД; 3. новембар 1986.
Географија
Површина	‍
— укупно	702 km2 (188)
— вода (%)	занемарљиво
Становништво	‍
— 2013.	101.351 (199)
— густина	144,37 ст./km2
Привреда
Валута	Амерички долар
— стоти део валуте	‍100 цента‍
Остале информације
Временска зона	UTC
Интернет домен	‍.fm‍
Позивни број	+691

Микронезија (енгл. Micronesia), или званично Савезне Државе Микронезије (енгл. Federated States of Micronesia), острвска је држава смештена у Тихом океану у пределу истоименог региона, североисточно од Папуе Нове Гвинеје.^[3] Обухвата највећи број острва регије Микронезија. Има однос слободно удружене земље са САД. Састоји се од четири савезне државе:^[4] Јап, Чук, Понпеј и Кошај.

Иако је укупна копнена површина Микронезије прилично мала, она заузима више од 2.600.000 km² (1.000.000 sq mi) Тихог океана, што земљи даје 14. највећу ексклузивну економску зону на свету.^[5] Главни град ове суверене острвске државе је Паликир, смештен на острву Понпеј, док је највећи град Вено, који се налази на острву Трук.

Географија

Положај

Савезне Државе Микронезије обухватају укупно 697 острва распоређених на архипелагу Каролинских острва дугом 2.900 km. Површина државе износи 702,0. Налазе се 5.150 km западно-југозападно од Хаваја у Тихом океану.

Геологија и рељеф

Геолошки, острва су делом вулканског порекла, а делом корални атоли.

Флора и фауна

Клима

Становништво

Становништво острва је углавном микронезијског порекла. Народ острва Чук чини 48,8% популације, народ острва Понпеи 24,2%, народ остра Косрае 6,2%, народ острва Јап 5,2%, народ спољних острва Јапа 4,5%, азијати 1,8% и Полинежани 1,5%.

Енглески је језик владе, средњег и вишег образовања. Поред енглеског, постоји још шест локалних званичних језика.

Историја

Историја Микронезије

Шпанија 1887—1899.
Немачко царство 1899—1918.
Јапанско царство 1919—1947.
САД 1947—1994.
Микронезија 1994 - данас

Преци Микронежана су се у Микронезију доселили пре 4.000 година. Острва су у 16. веку колонизовали Шпанци. Године 1898. Немачка је откупила острва од Шпаније, а 1914. окупирали су их Јапанци.^[6] Током Другог светског рата заузеле су их америчке војне снаге, а 2. априла 1947. Савет безбедности УН ставио је острва под свој протекторат. Године 1979. проглашена је аутономна Савезна Република Микронезија, која је постала независна 3. новембра 1986.

Административна подела

Четири државе које чине ову федерацију су (од запада према истоку):

Држава^[4]	Престоница	Гувернер	km²^[7]	Становништво 2010.^[8]	Густина насељености по km²
Јап	Колонија	Хенри Фалан^[9]	118,1	11.376	96
Чук	Вено	Џонсон Елимо	127,4	48.651	382
Понпеј	Колонија	Марсело Питерсон	345,5	35.981	104
Косрај	Тофол	Линдон Џексон	109,6	6.616^[10]	60

Државе су даље подељене на општине.

Привреда

Референце

^ Summary Analysis of Key Indicators: from the FSM 2010 Census of Population and Housing (PDF). Palikir: Division of Statistics, Office of SBOC. стр. 8. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 4. 2018. г. Приступљено 16. 3. 2018 — преко Prism (SPC).
^ „Национална агенција за статистику”. Архивирано из оригинала 13. 11. 2014. г. Приступљено 30. 5. 2014.
^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 10. 04. 2014.
^ ^а ^б „The World Factbook -- Central Intelligence Agency”. Cia World Factbook. Архивирано из оригинала 7. 8. 2018. г. Приступљено 8. 8. 2018.
^ „Drops in the ocean: France's marine territories”. The Economist.
^ „President Emanuel Mori Meets With Japan Prime Minister Yasuo Fukuda”. Архивирано 2015-09-24 на сајту Wayback Machine; „AESonline.org”. Архивирано 2007-06-16 на сајту Archive.today Government of the Federated States of Micronesia, December 12, 2007
^ „FSM government website - Geography”. Архивирано 2016-03-04 на сајту Wayback Machine
^ „undp.org” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 09. 2020. г. Приступљено 24. 03. 2020.
^ „Marianas Variety - New Yap governor, other elected officials sworn in”. www.mvariety.com. Архивирано из оригинала 30. 04. 2019. г. Приступљено 10. 7. 2019.
^ „FSM Population”. www.fsmgov.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 6. 2012. г. Приступљено 22. 1. 2017.

Литература

Arnold, Bruce Makoto (2011). „Conflicted Childhoods in the South Seas: The Failure of Racial Assiimilation in the Nan'yo”. Tufts Historical Review. 4 (11): 79—96.
Brower, Kenneth; Peccinotti, Harri (1981). Micronesia: The Land, the People, and the Sea. Baton Rouge: Louisiana State University Press. ISBN 978-0-8071-0992-2.
Darrach, Brad; Doubilet, David (август 1995). „Treasured Islands”. Life. стр. 46—53.
Falgout, Suzanne (пролеће 1995). „Americans in Paradise: Anthropologists, Custom, and Democracy in Postwar Micronesia”. Ethnology. 34 (2): 99—111. JSTOR 3774100. doi:10.2307/3774100.
Friedman, Hal M. (мај 1993). „The Beast in Paradise: The United States Navy in Micronesia, 1943–1947”. Pacific Historical Review. 62 (2): 173—195. JSTOR 3639910. doi:10.2307/3639910.
Friedman, Hal M. (1994). „Arguing over Empire: American Interservice and Interdepartmental Rivalry over Micronesia, 1943-1947”. Journal of Pacific History. 29 (1): 36—48. doi:10.1080/00223349408572757.
Hanlon, David (1998). Remaking Micronesia: Discourses over Development in a Pacific Territory, 1944–1982. Honolulu: University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1894-4.
Hezel, Francis X. (фебруар 1995). „The Church in Micronesia”. America. 18: 23—24.
Kluge, P. F. (1991). The Edge of Paradise: America in Micronesia. New York: Random House. ISBN 978-0-394-58178-1.
Malcomson, S. L. (јануар 1989). „Stranger than Paradise”. Mother Jones. 14: 19—25.
„Micronesia: A New Nation”. U.S. News & World Report (October 15, 1984): 80—81.
Parfit, Michael (март 2003). „Islands of the Pacific”. National Geographic. 203: 106—125.
Patterson, Carolyn Bennett (октобар 1986). „In the Far Pacific: At the Birth of Nations”. National Geographic. 170: 460—500.
Peoples, James G. (зима 1993). „Political Evolution in Micronesia”. Ethnology. 32 (1): 1—17. JSTOR 3773542. doi:10.2307/3773542.
Rainbird, Paul (2003). „Taking the Tapu: Defining Micronesia by Absence”. Journal of Pacific History. 38 (2): 237—250. doi:10.1080/0022334032000120558.
Schwalbenberg, Henry M.; Hatcher, Thomas (1994). „Micronesian Trade and Foreign Assistance: Contrasting the Japanese and American Colonial Periods”. Journal of Pacific History. 29 (1): 95—104. doi:10.1080/00223349408572762.
„Religions in Federated States Of Micronesia | PEW-GRF”. www.globalreligiousfutures.org. Архивирано из оригинала 3. 7. 2020. г. Приступљено 2. 8. 2020.