Паликир се налази у северозападном центру острва Понпеј (раније познатог као Понап). Геолошки острвски терен се састоји од високих планина до ниских коралних атола.[5] То је највеће, највише, највлажније и најсликовитије острво у Савезним Државама Микронезије.[6] Паликир је 8 kilometers (5 miles) југозападно од Колоније, највећег града Понпеја и главног града државе Понпеј.[1] Подводни гребени се налазе свуда око приобалног дела острва.[2] Око 9 kilometers (6 miles) југоисточно, планина Нанлауд је највиша тачка Савезних Држава Микронезије и Понпеја на 2.566 ft (782 m)[7] као што је назначено у коначном топографском истраживању USGS размере 1:25,000.[8] Паликир је окружен шумовитом пределом.[9]
Клима
Паликир има климу тропских прашума према Кепеновој класификацији климе. Пасатна клима острва, мада је обележена честим циклонима, није екваторијална. Као што је уобичајено за многа подручја са овом климом, Паликир доживљава веома мале варијације у својим температурама током године, у просеку око 27 °C (81 °F) дневно током целе године. Међутим, у граду се током године јавља изузетна количина падавина. У просеку на Паликир годишње падне 5.202 mm (204,8 in) падавина. То је највлажнији главни град на свету.
Понпејом су у древним временима владали племенски поглавари. Паликир је раније био мало село од малог значаја. На острво Понпеј су наишли Португалци и Шпанци у 15. веку, али Шпанци су се колонијално насељавали тек 1886. Касније је Немачка добила Каролинска острва куповином од Шпаније на крају Шпанско-америчког рата 1898. Током Првог светског рата контрола је прешла на Јапанце. Током Другог светског рата Јапанци су изградили аеродром у близини Колоније.[11] После Другог светског рата, острво је било под управом владе Сједињених Држава све док ФДМ није стекао независност 1979. године.[12] Влада Федералних Држава Микронезије одлучила је да претвори подручје Паликира у град у којем ће бити смештена централна администрација острва као наменски изграђен главни град. Проглашен је главним градом Микронезије 1989. године.[9] Америчка помоћ од 15 милиона америчких долара је стављена на располагање да се локација развије у модеран град.[6] Изграђене су све владине канцеларије, неке стамбене куће и резиденција председника Савезних Држава Микронезије. Сада је средиште савезне администрације земље, иако је још увек село са 4.645 становника.[12][13]
Становништво
Националност људи је микронезијска са најчешћим етничким групама Чукеси, Косраеани, Похнпејани и Јапси. Енглески је уобичајен и службени језик, док свако од већих острва има свој локални језик као што су чукески, косраеански, похнпејански и јапски. Око 96% становништва су хришћани, а римокатолицизам је већинска религија код преко 50% становништва. Град је категорисан као град са „високим степеном тешкоћа са типичном премијом за тешкоће од 30%“ из међународне перспективе.[5][14]
Привреда
Палкир је идеалан за туризам и спортове на води
Економија главног града се огледа у економским ресурсима острва Савезне Државе Микронезије (600 острва, атола и острва (укључујући острво Понпеј)[15] у целини. Привреда острва се у основи састоји од узгоја за самосталне потребе и риболова[11][12] (прерада рибе и аквакултура). Производе се тропски пољопривредни и плантажни производи као што су копра, хлебовац, таро, бетел ораси, слатки кромпир, касава, тропско воће и поврће, трочусне шкољке, какао и пиринач. Узгаја се стока, као што су свиње и живина. Производи као што су риба, банане, црни бибер и одећа углавном се извозе у Јапан. Увози се храна, индустријска роба, машине и опрема, и пића.[12][5]
Земља је независна, али заправо зависи од финансијске подршке која произилази из њеног Споразума о слободном придруживању са САД. Према подацима из 2012. стопа инфлације је била 2%, а трошкови живота (за увозну робу) на Паликиру су веома високи у поређењу са другим местима у свету.[5]
The Island of the Colour-blind, Oliver Sacks, Publisher: Pan Macmillan (6 June 1997), paperback, ISBN0-330-35234-2.
Pohnpei, an Island Argosy, Gene Ashby, Publisher: Rainy Day Pr West; Revised edition (June 1987), paperback, ISBN978-0-931742-14-9
Nest in the Wind: Adventures in anthropology on a tropical island, Martha C Ward, Publisher: Waveland Press Inc. (1989), paperback, ISBN0-88133-405-7
Thomas Morlang: Rebellion in der Südsee. Der Aufstand auf Ponape gegen die deutschen Kolonialherren 1910-1911, Christoph Links Verlag, Berlin, Germany ISBN9783861536048
David Childress. "The Lost City of the Pacific". Omega Science Digest (March 1986), pp. 48–55, 121.
McCoy, Mark D.; Alderson, Helen A.; Hemi, Richard; Cheng, Hai; Edwards, R. Lawrence (новембар 2016). „Earliest direct evidence of monument building at the archaeological site of Nan Madol (Pohnpei, Micronesia) identified using 230Th/U coral dating and geochemical sourcing of megalithic architectural stone”. Quaternary Research. 86 (3): 295—303. Bibcode:2016QuRes..86..295M. doi:10.1016/j.yqres.2016.08.002.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Petersen, Glenn (1990). „Isokelekel”(PDF). Lost in the Weeds: Theme and Variation in Pohnpei Political Mythology. Occasional Papers. Center for Pacific Islands Studies, School of Hawaiian, Asian & Pacific Studies, University of Hawaiʻi at Mānoa. стр. 34 et seq. hdl:10125/15545. OP35. Архивирано(PDF) из оригинала 27. 1. 2012. г. Приступљено 31. 12. 2011.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
