Тувалу

Тувалу
*Tuvalu* (енглески)
Тувалу; Tuvalu (енглески)
	Застава Грб
	Крилатица: Свемогући Тувалу; (тув. Tuvalu mo te Atua); (енгл. Tuvalu for the Almighty)
	Химна: Свемогући Тувалу; (тув. Tuvalu mo te Atua); (енгл. Tuvalu for the Almighty)Боже, чувај краља!1; (енгл. God, Save the King!)
Главни град	Фунафути
Службени језик	тувалуански; енглески;
Владавина
Облик државе	Унитарна непартијска парламентарна уставна монархија
— Краљ	Чарлс III
— Генерални гувернер	Јакоба Италели
— Премијер	Енеле Сопоага
Историја
Независност	Од Уједињеног Краљевства; 1. октобра 1978.
Географија
Површина	‍
— укупно	26 km2 (192)
— вода (%)	занемарљиво
Становништво	‍
— 2017.	11.192 (229)
— густина	430,46 ст./km2
Привреда
Валута	Тувалуански долар,; Аустралијски долар (AUD)
Остале информације
Временска зона	UTC +12
Интернет домен	‍.tv‍
Позивни број	+688
	1 Званична химна Боже, чувај краља! (енгл. God, Save the King), се користи само приликом монархијских прилика.

Тувалу (енгл. Tuvalu), познат и по бившем имену Острва Елис, је острвска држава у појасу Полинезије, у Океанији.^[2] Са површином од 26 км², Тувалу је четврта најмања држава на свету, а мање становника од ње има само Ватикан.

Тувалу се одвојио референдумом 1975. године од Гилбертових Острва, и стекао независност од Уједињеног Краљевства. Превод имена државе би значио Осам који се држе заједно. Осам острва, од севера према југу: Нанумеа, Ниутао, Нанумага, Нуи, Ваитупу, Нукуфетау, Фунафути и Нукулаелау. Од педесетих година двадесетог века, насељено је и девето острво, Ниулакита, услед чега застава Тувалуа има девет звезда.

Географија

Положај

Тувалу нема копнених граница, али се морем граничи са државама Кирибати, Самоа и Фиџи. Површина државе износи 26 km².

Геологија и рељеф

Воде

Клима

Клима је топла, тропска, са мало временских промена у току године; просечна температура је око 30 °C; велика количина падавина са просеком око 350 cm/m² и честе појаве урагана. Снажни циклони су погодили острва 1894, 1972. и 1990. Највише падавина има у новембру и фебруару.

Флора и фауна

Историја

Острва Елис открили су Британци 1765. Од 1890. су британски протекторат. Заједно са Гилбертовим острвима су колонија од 1915. Из колоније се издвајају 1975. под именом Тувалу, а независност проглашавају 1978.

Становништво

Становници Тувалуа су Полинежани који чине 94% становништва, док на острвима Нуи живе Микронежани. Већина становника су припадници Хришћанске цркве Тувалуа (Ekalesia Kelisiano o Tuvalu). Живот, посебно на удаљеним острвима, концентрисан је на поштовање религије.

Језици који се користе су тувалуански (полинезијски дијалекат), и-кирибати и енглески језик.

Привреда

Воћарство и рибарство су главни економски ресурси на острвима. Око 1.000 туриста годишње посети Тувалу. Државни приходи највише долазе од филателије и давања у закуп интернет домена .tv. 1.000 радника ради на суседном острву Науру. БДП по становнику износи око 1.100$.

Тувалу у свету

Тувалу је чланица неколико светских организација: AsDB, Комонвелт нација, Уједињене нације, ESCAP, Intelsat, ITU, Sparteca, УНЕСКО, СТО, и друге.

Међународни односи

Тувалу одржава блиске односе са Фиџијем и Аустралијом. Такође одржава дипломатске односе са Републиком Кином (Тајван), која је и једина држава која има сталну амбасаду на острву Тувалу и један је од највећих донатора финансијске помоћи. Ниједна друга амбасада не постоји на острвима. Амбасадор САД на острву Фиџи је акредитован за дипломатске односе и са Тувалуом.

Године 2000. Тувалу је постао пуноправни члан Уједињених нација и има своју мисију у Њујорку, САД. Један од главних приоритета Тувалуа је глобално загревање и могућ раст нивоа мора. Тувалу је један од главних покретача Кјото протокола и тражи његово пуно примењивање. Такође је пуноправни члан Азијске банке за развој.

Тувалу одржава добре односе са микродржавом Науру у којој је око триста држављана Тувалуа на привременом раду.

Административна подела

Малобројно становништво Тувалуа је раштркано на 9 острва, од којих су 5 атоли. Најмање острво Ниулакита је било ненасељено све до 1949. године када су се доселили људи са суседног острва Ниутао.

Локалне области које се састоје од више од једног острва:

Фунафути
Нанумеа
Нуи
Нукуфетау
Никулеле
Ваитупу

Локалне области које се састоје од само једног острва:

Нанумага
Ниулакита
Ниутао


Атол/Острво	Главно насеље	Земљишна површина (km²)	Укупна површина (km²)	Популација. (c. 2002)	Број острва и острваца	Број насеља
Атоли
Фунафути	Вајаку	2,40	277	4 492	30	9
Нанумеа	Лолуа	3,87	22	664	6	5
Нуји	Танраке	2,83	17	548	21	4
Нукуфетау	Сававе	2,99	145	586	33	2
Нукулеле	Фангауа	1,82	43	393	15	2
Вајтапу	Асау	5,60	10	1 591	9	7
Острва
Нануманга	Тонга	3,00	3,00	589	5¹⁾	2
Ниулакита	Ниулакита	0,40	0,40	35	1	1
Ниутао	Кулија	2,53	2,53	663	4¹⁾	2
Тувалу	Ваиаку	25,44	520	9 561	124	34
¹⁾ Главно острво плус споредна острвца и атоли у лагуни

Референце

^ Национална агенција за статистику. https://web.archive.org/web/20141113194843/http://www.spc.int/sdp/index.php?option=com_docman&task=doc_download&gid=158&Itemid=42&lang=en. Архивирано из оригинала 13. 11. 2014. г. Приступљено 30. 05. 2014. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 11. 04. 2014.

Литература

Rawlings-Way, Charles; Atkinson, Brett; Carillet, Jean-Bernard; Harding, Paul (2016). Lonely Planet Guide: South Pacific & Micronesia. Lonely Planet. ISBN 978-1786572189. . by various.
Chalkley, John (1999). Vaitupu: Two Years on a Remote Polynesian Atoll. Matuku. ISBN 9780953487608.
Ells, Philip (2006). Where the Hell is Tuvalu?. Virgin Books. ISBN 978-0753511305.

Биодиверзитет

Watling, Dick (2004). A Guide to the Birds of Fiji & Western Polynesia: Including American Samoa, Niue, Samoa, Tokelau, Tonga, Tuvalu, and Wallis-Futuna (2nd изд.). Environmental Consultants. ISBN 9789829030047. . Environmental Consultants (Fiji) Ltd; .
Thaman, R.R. (мај 1992). „Batiri Kei Baravi: The Ethnobotany of Pacific Island Coastal Plants” (PDF). Atoll Research Bulletin, No. 361, National Museum Of Natural History, Smithsonian Institution. Приступљено 8. 2. 2014.
Randy Thaman, Feagaiga Penivao, Faoliu Teakau, Semese Alefaio, Lamese Saamu, Moe Saitala, Mataio Tekinene, Mile Fonua (2017). „Report on the 2016 Funafuti Community-Based Ridge-To-Reef (R2R)” (PDF). Rapid Biodiversity Assessment of the Conservation Status of Biodiversity and Ecosystem Services (BES) In Tuvalu. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 05. 2019. г. Приступљено 25. 5. 2019.

Култура, обичаји и традиције

Barkås, Sandra Iren, Alofa – Expressions of Love: Change and Continuity in Tuvalu (2013)
Brady, Ivan (1972). „Kinship Reciprocity in the Ellice Islands”. Journal of the Polynesian Society 81. 3: 290—316.
Brady, Ivan (1974). „Land Tenure in the Ellice Islands”. Ур.: Henry P. Lundsaarde. Land Tenure in Oceania. Honolulu: University Press of Hawaii. ISBN 9780824803216. .
Chambers, Keith Stanley; Chambers, Anne Fauvre (2001). Unity of Heart: Culture and Change in a Polynesian Atoll Society. Waveland Press. ISBN 978-1577661665.
Corlew, Laura Kati (мај 2012). The Cultural Impacts of Climate Change (PDF) (PhD). University of Hawaii. Приступљено 15. 9. 2016.
Kennedy, Donald Gilbert (1931). Field Notes on the Culture of Vaitupu, Ellice Islands. . Thomas Avery & Sons, New Plymouth, N.Z.
Kennedy, Donald Gilbert (децембар 1953). „Land tenure in the Ellice Islands”. Journal of the Polynesian Society. 64 (4): 348—358. .
Koch, Gerd (January 1981). Die Materielle Kulture der Ellice-Inseln [The material culture of Tuvalu]. Institute of Pacific Studies. ASIN B0000EE805. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |year= / |date= mismatch (помоћ). Berlin: Museum fur Volkerkunde; The English translation by Guy Slatter, was published as The Material Culture of Tuvalu, University of the South Pacific in Suva (1981) .

Историја

Hedley, Charles (1896). „General Account of the Atoll of Funafuti” (PDF). Australian Museum Memoir. 3 (2): 1—72. doi:10.3853/j.0067-1967.3.1896.487. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 10. 2013. г. Приступљено 21. 03. 2020.
Tuvalu: A History (1983) Isala, Tito and Larcy, Hugh (eds.), Institute of Pacific Studies, University of the South Pacific and Government of Tuvalu.
Bedford, R., Macdonald, B., & Munro, D., (1980) Population Estimates for Kiribati and Tuvalu, 1850–1900: Review and Speculation, Journal of the Polynesian Society, 89, 199–246.
Bollard, AE (1981). „The financial adventures of J. C. Godeffroy and Son in the Pacific”. Journal of Pacific History. 16: 3—19. doi:10.1080/00223348108572410. .
Firth, S (1973). „German Firms in the Western Pacific Islands, 1857–1914”. Journal of Pacific History. 8: 10—28. doi:10.1080/00223347308572220. .
Geddes, W. H., Chambers, A., Sewell, B., Lawrence, R., & Watters, R. (1982) Islands on the Line, team report. Atoll economy: Social change in Kiribati and Tuvalu, No. 1, Canberra: Australian National University, Development Studies Centre.
Goodall, N (1954). A history of the London Missionary Society 1895–1945. London: Oxford University Press.
Macdonald, Barrie (1971). „Local Government in the Gilbert and Ellice Islands 1892–1969 – part 1”. Journal of Administration Overseas. 10: 280—293.
Macdonald, Barrie (1972). „Local Government in the Gilbert and Ellice Islands 1892–1969 – part 2”. Journal of Administration Overseas. 11: 11—27.
Macdonald, Barrie (2001). Cinderellas of the Empire: Towards a History of Kiribati and Tuvalu. Editorips@usp.ac.fj. ISBN 982-02-0335-X. . Institute of Pacific Studies, University of the South Pacific, Suva, Fiji. (Australian National University Press, first published 1982).
Munro, D, Firth, S (1986). „Towards Colonial Protectorates: The Case of the Gilbert and Ellice Islands”. Australian Journal of Politics and History. 32: 63—71. doi:10.1111/j.1467-8497.1986.tb00341.x. .
Maude, H. E., (1949) The Co-operative Movement in the Gilbert and Ellice Islands (Technical Paper No. 1), South Pacific Commission, Sydney.
Iosefa, Suamalie N. T.; Munro, Doug; Besnier, Niko (1991). Te tala o Niuoku: The German plantation on Nukulaelae Atoll, 1865-1890. Institute of Pacific Studies. ISBN 9820200733.
Pulekai A. Sogivalu (1992). A Brief History of Niutao. Institute of Pacific Studies. ISBN 982020058X.

Језик

„Vaiaso ote Gana, Tuvalu Language Week Education Resource 2016 (New Zealand Ministry for Pacific Peoples)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 07. 03. 2020. г.
Besnier, Niko (24. 8. 1995). Literacy, Emotion and Authority: Reading and Writing on a Polynesian Atoll. Cambridge University Press. ISBN 978-0521485395.
Besnier, Niko (2000). Tuvaluan: A Polynesian Language of the Central Pacific. (Descriptive Grammars). Psychology Press. ISBN 978-0415024563.
Jackson, Geoffrey W.; Jackson, Jenny (1999). An Introduction to Tuvaluan. Editorips@usp.ac.fj. ISBN 978-9829027023.
Jackson, Geoff W., (1994) Te Tikisionale O Te Gana Tuvalu, A Tuvaluan-English Dictionary, Suva, Fiji, Oceania Printers. Te tikisionale o te ʻgana Tuvalu =: A Tuvaluan-English dictionary. Oceania Printers. јануар 1994. ASIN B0006F7FNY.
Kennedy, Donald Gilbert (1946). Te ngangana a te Tuvalu – Handbook on the language of the Ellice Islands. . Websdale, Shoosmith, Sydney N.S.W.

Музика и плес

Christensen, Dieter (1964). „Old Musical Styles in the Ellice Islands”. Western Polynesia, Ethnomusicology, 8. 1: 34—40. JSTOR 849770. doi:10.2307/849770. .
Christensen, Dieter, Gerd Koch (1964). Die Musik der Ellice-Inseln. Berlin: Museum fur Volkerkunde.
Koch, Gerd (2000). Songs of Tuvalu. Превод: Guy Slatter. Institute of Pacific Studies, University of the South Pacific. ISBN 978-9820203143. Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last1= (помоћ)