У време студија био је уредник Центра за уметност на новосадској Трибини младих (1976—1978). Касније је у Културном центру Новог Сада од 1984. уређивао књижевни програм. Потом је био саветник за издавачку делатност председника Покрајинског комитета за информисање у Извршном већу Војводине (1986—1990), па секретар Покрајинског фонда за културу (1990—1992). Био је и директор Културног центра Новог Сада (1990—1997), а потом је био помоћник покрајинског секретара за културу, образовање и науку (1997—2000). На тој дужности остао је до 2000, када је основао издавачку кућу „Orpheus” у којој је био власник и главни и одговорни уредник (2001—2012). Био је директор Стеријиног позорја (2012—2014) и тренутни је управник Библиoтеке Матице српске (од 2014).[1]
Песник ноктурна – тако је Радуловића назвао књижевни критичар Саша Радојчић. „Ноћ је повлашћено време ових песама, а тама њихово прирођено стање. Његова поезија је један од најузорнијих облика метафизичког лиризма у нашем савременом песништву. Реторички патос, сведени тематско-мотивски круг и благо нијансирање верујућег, чине ову ову поезију свечаном и отменом у изразу“. Слободан Жуњић сматра његово дело „песништвом највишег ранга, које пушта да у древној утакмици муза поезија поново мисли, а филозофија песнички обитава у стиху“.[1]
„
Не знам ни једног српског пјесника који безмало у свакој својој пјесми распјевава Библију. Са мало „пјесничке слободе” може се рећи да је цјелокупно Радуловићево пјесништво систем прикривених „глоса” чији је позајмљени, а ненаписани уводни текст неки одломак, или нека књига, из Библије. Јер Библија је, не за боравимо, Библиотека. Свето писмо је подтекст и архитекст Радуловићевог пјесништва. Радуловић се, уз то, и својим дугим стихом, који понекад подсјећа на хексаметар, и у звучно-мелодијском погледу приближава библијском версету. Нијесам ни први ни једини који је уочио да се његово пјесништво приближава пастишу библијских књига.
”
— Јован Делић, Светло из очеве колибе: зборник радова о поезији Селимира Радуловића, Нови Сад 2015, 9.
„
Поезија Селимира Радуловића поступно је у српској књижевности почела да означава једну од најстабилнијих поетичких позиција које сведоче о томе како се – и у овом времену великих атеистичких искушења и чак умножених потреба за богохуљењем – може доследно и посвећено певати у сенци Великог Кода и Свеобухватног Текста, оног који долази од самог Бога Творца, Сведржитеља и Спаситеља. По томе његова поезија твори један веома препознатљив и занимљив случај у српском песништву с краја XX века и почетка XXI века, случај над којим се вреди замислити и протумачити га онако како његов ауторски чин, укупне духовно-историјске околности и критичареве вештине допуштају.
”
— Иван Негришорац, Светло из очеве колибе: зборник радова о поезији Селимира Радуловића, Нови Сад 2015, 149.
Аутор је пет антологија/хрестоматија, књиге књижевно-критичких текстова Повој и чланци (1987), књига огледа Светло из очеве колибе (2015), Гле! Јагње Божје! (2020), Оно мало соли (2020) и споменице о Светом Сави (2020), заједно с Епископом Новосадским и Бачким др Иринејом.
Поводом његовог песничког дела објављена су два зборника радова: Песник ноктурна (1995) и Светло из очеве колибе (2015).
О његовом делу објављене су две књиге – Слободан Жуњић, Лако језгро песништва и Саша Радојчић, За светлом из очеве колибе.
Издавачка кућа Чигоја објавила је, у колекцији Одговори, књигу разговора Милоша Јевтића са Селимиром Радуловићем Очево лице књиге (2017).
Књиге изабраних песама објављене су му на македонском (Светлина од очевата колиба), руском (Свет иных пространств), грчком (Φως απο την καλυβα του πατερα), немачком (Der Hauch des kleinen Gebets) и енглеском језику (The light from my father’s hut).
Референце
^ абЕнциклопедија Новог Сада. Књ. 23, Рад-Рог,. Нови Сад: Новосадски клуб – Дневник. 2004. стр. 78—79. ISBN86-84097-23-8.
.jpg)
