Данило Николић

Данило Николић
Данило Николић, фотографија Радета Милисављевића
Лични подаци
Датум рођења	(1926-02-02)2. фебруар 1926.
Место рођења	Сплит, Краљевина СХС
Датум смрти	6. фебруар 2016.(2016-02-06) (90 год.)
Место смрти	Београд, Србија

Данило Николић (Сплит, 2. фебруар 1926 — Београд, 6. фебруар 2016)^[1][2] био је српски књижевник. Он је један од најзначајнијих приповедача и романописаца српске књижевности друге половине 20. века, чије су књиге вишеструко награђиване књижевним наградама. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.

Данило Николић рођен је 2. фебруара 1926. године у Сплиту, од оца Спасоја Николића, Никшићанина, иначе службеника Банске управе у Сплиту, и мајке Кристине, домаћице, из Зеленике у Боки Которској. Детињство и младост провео је на Косову и Метохији, у Витомирици код Пећи, где су се Николићи доселили 1924. године из Никшића. Прва два разреда основне школе завршио је у Витомирици, а остала два и гимназију у Пећи. У својим средњошколским данима започео је сарадњу са листом Јединство, као дописник из Метохије.

Године 1946. добио је стипендију и отишао на студије у Београд, где је дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду. Као студент освојио је неколико награда за причу на разним књижевним конкурсима, због чега је 1950. године био позван да ради као сарадник у Радио Београду. Управо у овој информативној кући Николић ће провести свој радни век, где након дипломирања ради као новинар, потом као уредник у програмима за књижевност и културу, а до пензионисања и као уредник-драматург Драмског програма. За посебан допринос развоју новинарства добио је 1970. године Сребрну плакету Савеза новинара Југославије.

Прву књигу приповедака, „Мале поруке”, објавио је 1957. године. У својим раним делима, као и у неким каснијим, често се враћао својој родној Метохији, на врло суптилан начин приповедајући о људским судбинама и сложеним међунационалним односима.^[1] Међу књигама приповетки запажене су још и „Повратак у Метохију”, „Улазак у свет”, за коју је добио Андрићеву награду 1997. године, потом „Списак грешака” и „Проветравање владара”.

Први роман објавио је 1989. године под називом „Власници бивше среће”, који је ушао у десет најбољих романа деценије. Написао је и роман „Краљица забаве”, за који је између осталог добио и Нолитову награду, Награду „Борисав Станковић” и Награду „Бранко Ћопић”, потом романе „Фајронт у Гргетегу”, за који је добио НИН-ову награду 1999. године, „Мелихат из Глог”, „Списак будућих покојника” и роман „Јесења свила”, за који је добио Награду „Меша Селимовић” 2001. године. Објавио је и антологију „Последње приче писане руком” (КОС, Београд, 1986).

Николићеве приче преведене су на енглески, немачки, словеначки, чешки, албански, мађарски, македонски, летонски, бугарски, кинески, руски и француски језик. Заступљен је у бројним антологијама и изборима српске приповетке у земљи и иностранству.

За живота је важио за једног од омиљених фигура међу писцима^[1], а називали су га „тихим корачником према Нобелу“, „највећим живим класиком",„ доајеном српске књижевности” и „иноватором оданом традицији”, који је својим делима сањао о повратку у Метохију.^[3][4] Близак пријатељ био му је и Стеван Раичковић, са којим се свакодневно виђао у „Славији”.^[1]

Преминуо је у 90. години, 6. фебруара 2016. године, после краће болести, а његова урна са пепелом положена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.^[4]

Од 2019. године, улица у Градској општини Чукарица у Београду носи његово име.

Легат Данила Николића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, а његово формирање започео је сам Данило за живота, као збирку, поклањајући Удружењу бројне своје књиге, као и неколико десетина књига са посветама. Након његове смрти 2016. године, ћерка Лидија Николић и унука Ана Новаковић наставиле су са поклонима Удружењу, а у августу 2020. године званично је формиран легат.^[5][6]

Добитник је бројних књижевних награда за своје збирке прича и романе, међу којима су:

• Награда „Лазар Вучковић”, за збирку прича Улазак у свет, 1988.
• Андрићева награда, за збирку прича Улазак у свет, 1998.
• Нолитова награда, за роман Краљица забаве, 1996.
• Награда „Бранко Ћопић”, за роман Краљица забаве, 1996.
• Награда „Борисав Станковић”, за роман Краљица забаве, 1996.
• НИН-ова награда, за роман Фајронт у Гргетегу, 1999.
• Награда „Меша Селимовић”, за роман Јесења свила, 2002.
• Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 2004.
• Награда „Стеван Пешић”, 2007.
• Награда „Вељкова голубица”, за целокупно приповедачко дело од изузетне уметничке вредности, Сомбор, 2009.

• 
  Данило као референт народне просвете у Пећи, 1946.
• 
  Данило у Пећи, 1946.
• 
  Данило у Призрену, као дописник уредништва Јединства, 1946.
• 
  Данило Николић са познаницима из гимназије,Пећ, 1947.
• 
  Данило као студент у Београду, 1947.
• 
  Данило са члановима Клуба младих писаца Београдског универзитета. Први мај 1949.
• 
  Данило као војник у Битољу у Македонији, 1951-52.
• 
  Данило пред викендицом у Крчедину на Дунаву, 1977.
• 
  Данило са унуком Аном и ћерком Лидијом испред викендице у Крчедину, 1990.
• 
  Данило Николић и писац Михајло Пантић, 1998.
• 
  Додела Андрићеве награде за збирку прича „Улазак у свет”, 1998.
• 
  Додела НИН-ове награде Николићу, за роман „Фајронт у Гргетегу“, 1999.
• 
  Данило на Књижевном сусрету „Српска проза данас” у Трстенику, 1999.
• 
  Данило са супругом Леом, ћерком Лидијом и унуком Аном, 2005.
• 
  Данило Николић и редитељ Мирослав Јокић, 2015.
• 
  Последња фотографија са ћерком Лидијом, децембар 2015.

• Danilo Nikolić: Ninova nagrada za roman godine Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (13. август 2007)
• Slobodan Kostić, Fajront u Grgetegu Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (11. јун 2007)
• DANILO NIKOLIĆ: "JESENjA SVILA"
• Драматизација „Власника бивше среће“
• Преовлађује проза хладне крви - интервју („Политика“, 13. јануар 2015)